Ako predsednik Obama ima neki razlog da od američkog naroda krije imena onih koji su omogućili torturu i prisluškivanje, vreme je da ga saznamo. Skrivanje informacija za naše dobro nije prihvatljiv argument.
Nasledivši gomilu pravnih odluka o „ratu protiv terorizma“ od ustavorušilačke Bušove administracije, predsednik Obama se našao u situaciji čuvara Bušovih tajni. Pažljivo raščišćavajući minsko polje poverljivih dokumenata, Obamina administracija je objavila devet do sada poverljivih pravnih mišljenja Kancelarije za pravne savete (zadržavši oznaku poverljivosti na ostalim traženim dokumentima) i postigla dogovor sa Karlom Rouvom i Harijet Majers da konačno svedoče o otpuštanju federalnih tužilaca (ali ne javno). Nova administracija u međuvremenu odbija da se odrekne privilegija o određivanju „državnih tajni“ koje je sebi obezbedila Bušova aministracija, i ne odustaje od niksonovskog viđenja uloge izvršne vlasti. Obamina administracija je brzo prihvatila načela Bušovog tima u vezi sa obelodanjivanjem e-mailova iz Bušovog vremena, i oteže postupak otkrivanja mnogih drugih poverljivih dokumenata. Još uvek nije uspostavljen jedinstveni kriterijum za skidanje oznake poverljivosti sa vladinih dokumenata.
Već sam pisala o tome da je jedan od razloga zašto Obama želi da zadrži ovu Bušovu privilegiju to što će sigurno želeti da zaštiti i svoje tajne. Što je dobro za jednoga, dobro je i za drugoga. Ali čini mi se da uz donekle razumljive razloge za skrivanje nezakonitog ponašanja Bušovog tima od osude javnosti, predsednik Obama kao da gaji i nerazumnu ideju o tome da Amerikance treba zaštititi od istine.
Amerikanci se ne slažu sa time. Pokazali su da predsednik greši kada tvrdi da u ovoj zemlji nema političke volje da se razotkriju Bušova nepočinstva. Uprkos privrednoj krizi, ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da skoro dve trećine građana želi da se istraži odgovornost Bušovog tima za nedozvoljene metode ispitivanja zatvorenika i za neodobreno prisluškivanje. Pretpostavljam da će te brojke i dalje rasti kako Amerikanci budu savladavali tek obelodanjena dokumenta Kancelarije za pravne savete. Ova poslednja hrpa dopisa otkriva da američki građani ne bi bili zaštićeni četvrtim amandmanom da je protiv osumnjičenih za terorizam u SAD-u angažovana vojska, kao i da je predsednik (oličen u tadašnjem pravniku Kancelarije za pravne savete Džonu Juu) uzeo sebi za pravo da ukine slobodu govora i štampe.
U čemu još predsednik greši kada Bušove postupke skriva od Amerikanaca? Evo kratkog spiska:
Linija razgraničenja na „pre“ i „posle“. Stav izvršne vlasti je da Obama voli da gleda u budućnost. Amerika mora da okrene novi list; ništa se ne može postići otkopavanjem starih kostiju; izaberite sami svoju metaforu o budućnosti. Ali senator Patrik Lejhi kaže: „Prvo moramo pročitati jednu stranicu pre nego što okrenemo sledeću“. Svi zločini su se desili u nekoj prošlosti. Legalno izabrana vlast neprekidno zagledana u budućnost je apsurdna. Konzervativci i zastupnici žrtava se godinama služe jezikom „katarze“ kada zahtevaju da se isprave nepravde i plati reparacija za počinjene zločine. Zato su porodice žrtava jedanaestog septembra pozvane da prisustvuju suđenjima u Gvantanamu. S druge strane, liberali oklevaju kada traže „katarzu“ i „odgovornost“. Kada dolaze s leva, takvi apeli se smatraju osvetoljubivima. Ali konzervativci ne bi trebalo da imaju monopol nad preispitivanjem prošlosti.
Ne možemo kažnjavati „razlike u pristupu stvarima“. Ovako je prošlog meseca državni tužilac Erik Holder u svedočenju pred Senatom odgovorio na pitanje da li će pokrenuti postupke protiv zvaničnika Bušove administracije koji su odobrili davljenje kao tehniku ispitivanja zatvorenika i neovlašćeno prisluškivanje. Po rečima senatora Šeldona Vajthausa, ovakva tužiočeva formulacija je uvredljiva. Ono što je Vajthaus nazvao „Bušovim upornim, planskim i sistematskim nanošenjem štete Americi“ ne može se smatrati pukom razlikom u pristupu. Kada je nečiji pristup kršenje zakona, onda se to zove zločin.
Oni su samo radili svoj posao. Bivši zvaničnici Bušove administracije odmažu sebi upornim tvrdnjama da su radili u skladu sa zakonom i da su ti postupci bili neophodni – da su nam nekoliko puta spasli život – i da bi trebalo da im se progleda kroz prste, jer su bili preplašeni. Stiven Bredberi, tadašnji šef Kancelarije za pravne savete, kaže nam kako bi užasne podatke iz objavljenih dopisa trebalo sagledati kroz prizmu privremenog gubljenja razuma: „Važno je shvatiti kontekst memoranduma iz 2001“, kaže on u prilogu uz taj dokument. „To je bio nesvakidašnji period – nadamo se i jedini te vrste – u istoriji našeg naroda: neposredno nakon napada jedanaestog septembra.“
Obama je načinio istu grešku rekavši: „Moja je obaveza da obezbedim da u Centralnoj obaveštajnoj agenciji imamo ljude koji vredno rade na bezbednosti Amerikanaca. Ne želim da oni troše svoje vreme na angažovanje advokata.“ Ali niko i ne predlaže da svaki zaposleni CIA-e angažuje advokata, niti da svi oni treba da budu krivično gonjeni zbog svojih grešaka. Ovde se ne radi o proganjanju ljudi koji su radili svoj posao u teškim uslovima. Radi se o tome da saznamo kako se u opisu njihovog posla našlo i mučenje zatvorenika.
Iza svih navedenih stavova stoji uverenje da otvoreni razgovor o greškama iz prošlosti sigurno vodi u lošu politizaciju i jalovi bes. Ali mi smo već do kolena u prljavštini, politizaciji i nezadovoljstvu. Transparentnost nikako ne vodi ka krivičnom progonu svakoga ko je ikada radio za predsednika Buša. I ne znači da će od sada svaka nova administracija krivično goniti prethodnu zbog razlika u pristupu stvarima. Ne znači ni da je svaka greška ratni zločin. Takvo binarno razmišljanje o dobru i zlu valjda smo ostavili iza sebe u novembru prošle godine.
Ako predsednik Obama ima neki razlog da od američkog naroda krije imena onih koji su omogućili torturu i prisluškivanje, vreme je da ga saznamo. Skrivanje informacija za naše dobro nije prihvatljiv argument. Najnoviji dopisi Kancelarije za pravne savete jasno pokazuju zašto nam je ovih osam godina bilo tako mučno. Predlozi da pređemo preko svega što se dogodilo za to vreme takođe počinju da izazivaju mučninu.
Dahlia Lithwick, Slate, 06.05.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.03.2009.
