Šanse Baraka Obame da ponovo uspostavi dobre odnose sa muslimanskim svetom, posebno sa Bliskim istokom, sve su manje sa svakim novim talasom izraelskih napada na palestinske mete u Gazi. To nije baš pošteno, jer će novoizabrani predsednik biti inaugurisan tek 20. januara. Ali inostrani ratovi ne čekaju vašingtonske inauguracije.

Obama se nije oglašavao tokom krize u Gazi. Njegovi saradnici kažu da prati ustaljeni protokol po kojem je u Americi u jednom trenutku na vlasti samo jedan predsednik. Hilari Klinton, njegova državna sekretarka, i Džo Bajden, izabrani potpredsednik i stručnjak za spoljnu politiku, takođe su bili neuobičajeno rezervisani po tom pitanju.

Ali sve je više dokaza koji govore kako Obama već gubi podršku ključnih arapskih i muslimanskih strana koje ne razumeju zašto se, pošto je obećao promene, još uvek ne oglašava. Arapski komentatori i analitičari kažu da raste razočaranje povodom Obamine uzdržanosti i da njegova nesposobnost da se distancira od Bušovog naglašeno proizraelskog stava potvrđuje verovanje da on ili deli Bušovu pristrasnost ili ga jednostavno nije briga.

Satelitska televizija Al Džazira nedavno je emitovala prilog o Obaminom odmoru na Havajima, gde su ga prikazali kako nosi šorts i igra golf, uporedo puštajući snimke krvoprolića i haosa u Gazi. U izveštaju se kritikuje „zaglušujuća tišina Obaminog tima“ i nagoveštava da Obama gubi bitku za naklonost muslimana, za koju ni ne zna da je u toku.

“Ljudi pamte njegov slogan iz kampanje koji obaćava promenu, i nadali su se da se on odnosi i na palestinsku situaciju,“ rekao je jordanski analitičar Labib Kamavi reporterki Chicago Tribune-a Liz Stoun. „Zato njegovo ćutanje doživljavaju kao negativan znak. Misle da previđa to što se dešava u Gazi, jer se povodom toga uopšte ne oglašava.“

Kritičari iz regiona tvrde da Obama spremno krši pravilo predinauguralne ćutnje o međunarodnim pitanjima kad mu to odgovara i podsećaju na žustru osudu novembarskih terorističkih napada u Mumbaju. Obama je takođe često govorio o merama za ublažavanje udara globalne kreditne krize.

Obamino odsustvo iz debate takođe daje priliku ratobornim glasovima da iskoriste vakuum. „Izgleda da novoizabrani predsednik nema nameru da se meša u krizu u Gazi,“ kaže se u ogorčenom komentaru iranskih novina Resalat. „Njegovi stavovi i gledišta sugerišu da će slediti primer prethodnih američkih predsednika… I Obama će voditi politiku koja podržava cionističku agresiju.“

Da li će Obama, kada se napokon umeša, uspeti da jasno utvrdi izraelsko-palestinsku politiku koja se suštinski razlikuje od one koju su vodili Buš i Čejni je trenutno sasvim neizvesno.

Održavanje beskompromisne američke pozicije da se krivica za sve postojeće probleme svaljuje direktno na Hamas, i to do te mere da se iznova i iznova blokiraju pokušaji uspostavljanja ograničenog primirja u Savetu bezbednosti UN-a, okončalo bi sve realne nade za ponovno pridobijanje arapskog javnog mnjenja, i moglo bi imati negativne posledice po američke interese u Iraku, Avganistanu i Zalivu.

Međutim, ako bi Obama zauzeo tvrđi (neki bi rekli izbalansiraniji) stav prema Izraelu, npr. zahtevanjem trajnog ukidanja izraelske blokade Gaze, ili stvaranjem mogućnosti za razgovore sa Hamasom, rizikovao bi negativnu reakciju izraelske desnice, uz ohrabrivanje neprijatelja Izraela i gubitak podrške kod kuće za neznatni politički napredak.

Najnovije ispitivanje javnog mnjenja organizacije Pew Research Centre, na primer, pokazuje razliku između gledišta američkih građana i stanovnika Evrope i Bliskog istoka. Amerikanci su stavili „rešavanje konflikta između Izraela i Palestinaca“ na dno liste od 12 problema spoljne politike, kako otkriva rezultat jednog istraživanja. A spoljna politika svakako ima malu važnost za većinu američkih glasača, koje prvenstveno brine privreda, zaposlenje i ušteđevina.

U predizbornoj kampanji, Obama je (kao i Klinton) generalno podržavao Izrael, a Hamas izričito osuđivao. Istovremeno, predstavio je mogućnost radikalnih promena u odnosima Zapada prema muslimanima u celom svetu i obećao da će izneti „jasnu politiku“ na „velikom forumu o Islamu“ koji će se održati u prvih 100 dana njegove vladavine.

„Jasno ću dati do znanja da ne ratujemo sa Islamom, da ćemo stati uz one koji su spremni da se bore za svoju budućnost, i da nam je potreban njihov doprinos da porazimo propovednike mržnje i nasilja“, rekao je.

Dok broj žrtava u Gazi raste, a Obama se ne oglašava, takva obećanja počinju da zvuče pomalo isprazno. Opasnost je u tome da će, kad 21. januara napokon proviri iz skrovišta, bitka za javno mnjenje možda već biti delimično izgubljena.

 
Simon Tisdall, The Guardian, 04.01.2008

Preveli: Ivica Pavlović i Sonja Mušicki

Peščanik.net, 06.01.2009.