Slušajući konzervativce čovek bi pomislio da bande lenjih korisnika socijalne pomoći haraju ulicama Griniča i Palm Springsa i linčuju bankare i menadžere osiguravajućih društava, vešaju privatnike o bandere i odvode advokate u logore. Konzervativci, naime, tvrde da su predsednik Obama i tvorci njegovog budžeta objavili rat bogatima.
KolumnistaWashington Posta (i nekadašnji pisac Bušovih govora) Majkl Gerson piše u svojoj kolumni da je „Obama iskoristio recesiju da bi progurao povećanje progresivne poreske stope – čitavu deceniju uzimanja hiljada milijardi dolara od bogatih, koji su već kažnjeni padom berze i vrednosti nekretnina.“ Plan je toliko radikalan „da neće ostati dovoljno bogatih da se od njih otme toliki novac.“ Lari Kudlow iz CNBC-a piše da je „Obama objavio rat investitorima, preduzetnicima, malim privrednicima, velikim korporacijama i investicionim fondovima.“ I neki drugi mediji upozoravaju na opasnost koja preti od poreza za bogate. Najbolji je članak na ABCNews.com, čija prva verzija je bila toliko loša da su ponovo pisali tekst (ni taj nije mnogo bolji). Tu se citira zubarka koja je odlučila da smanji „svoje godišnje prihode sa 320 na 250 hiljada dolara ređim angažovanjem zubnog higijeničara i smanjenjem broja pacijenata. Tako će izbeći plaćanje poreza na onih 70 hiljada razlike po Obaminom predlogu zakona.“
Teško je opisati koliko su ove tvrdnje apsurdne. Prvo par reči o „povećanju progresivne poreske stope“ kojeg se Gerson gnuša. Ono se uglavnom svodi na vraćanje granične poreske stope na nivo iz 2001, kada su se Gerson i epohalno nesposobna Bušova vlada, čiji je je on bio deo, dočepali vlasti. Obama želi da vrati poresku stopu sa 33 % na 36 % za porodice sa oporezivim prihodom (ne bruto prihodom – oporezivim prihodom) od preko 250.000 dolara, i da se gornja granica poreske stope za porodice sa prihodom od preko 357.000 dolara vrati sa sadašnjih 35 % na 39 %. Takođe se govori o ograničenju – ne ukidanju, već ograničenju – poreskih odbitaka za dobrotvorne priloge i hipotekarne kamate.
To ne znači da će vam vlada ukrasti svaki dolar koji zaradite preko granice od 250.000, niti da će vam se viši porez obračunavati na ukupan prihod ako zarađujete više od 250.000 dolara. Ne, to samo znači da biste umesto sadašnjih 33 plaćali vladi 36 centi na svaki dolar koji zaradite preko granice od 250.000 dolara.
Drugo, povratak na poresku stopu iz 2001. je bio deo Bušovog poreskog plana. Republikanci koji su početkom decenije kontrolisali i Belu kući i Kongres usvojili su odredbu po kojoj sve poreske olakšice koje su izglasali prestaju da važe 2010. To su uradili da bi prikrili dugoročnu fiskalnu cenu tih olakšica. Bušov tim i njihovi ljudi iz Kongresa imali su sedam godina da dovedu finansije u takvo stanje da poreske olakšice mogu da se nastave i posle 2010. Ali zabrljali su. Umesto da kontrolišu potrošnju i da izjednače poreski prihod sa izdacima, Bušova vlada i njeni saveznici iz Kongresa trošili su razuzdano – na dva rata, na subvencionisanjeMedicarea, na lokalne projekte kongresmena itd. Uzgred, toliko su omanuli u reguliaciji Volstrita i finansijskog sektora da je sada neophodno uložiti ogroman novac za njihovo izbavljenje. I pre usvajanja programa otkupa loših kredita od banaka (TARP) bilo je jasno da produžavanje Bušovih poreskih olakšica nije moguće. Nacionalni dug je za vreme Bušove vladavine skoro udvostručen. Tako da ako tražite krivca za vraćanje poreza na nivo iz 2001. nemojte kriviti Obamu. Krivite Buša i njegovu nesposobnu Kancelariju za upravu i budžet, njegove ekonomske savetnike i kongresmene poput Trenta Lota i Toma Dileja iz Komiteta za raspodelu sredstava.
Treće, iz skorije prošlosti znamo da granične poreske stope od 36 i 39 % nisu pretnja bogatašima. Pamtim devedesete kada su poreske stope bile na tom nivou i kada su porez na kapitalnu dobit i porez na dividendu bili znatno viši od sadašnjih. Dobro se sećam i naglog skoka berze, porasta ličnih dohodaka (od čega su bogati i te kako imali koristi) i velikog privrednog rasta.
Četvrto, iz skorije prošlosti pamtimo i to da niže granične stope za porez na prihod i niže stope na kapitalnu dobit i dividendu nisu nužni preduslov bogaćenja. Bušove godine sa nižim graničnim poreskim stopama i nižim porezom na kapitalnu dobit bile su katastrofalne. Kada saberete sve primere uništavanja bogatstva tokom poslednjih godina Bušove vladavine – neozbiljne hedž fondove, investicione banke i ostale finansijske kompanije, stičete utisak pravog rata koji se vodio između bogatih.
Na kraju, skoro da nije bilo rasprave o tome šta viša poreska stopa stvarno znači. Recimo da ste novinar televizije CNBC ili kolumnista Washington Posta i član Saveta za međunarodne odnose ili zubar i da uspevate da godišnje zaradite 350.000 dolara. Dobro vam ide. Ako oduzmete državni porez i porez na imovinu, dobrotvorne priloge, hipotekarne kamate i ostale odbitke, suma na koju vam se obračunava porez neće preći 300.000 dolara. Šta bi se desilo da se granična poreska stopa na prihod iznad 250.000 dolara poveća sa sadašnjih 33 % na 36 %? Po starim pravilima biste na tu sumu platili 16.500 dolara federalnog poreza. Po novima biste platili 18.000 godišnje, ili 4 dolara i 10 centi dnevno. Naravno, taj iznos se uvećava sa većom zaradom. Ali da li je 4 dolara i 10 centi otimanje novca od bogatih, da li je to objava rata bogatima, da li to guši inventivnost i preduzimljivost? Ona zubarka koja će svoj prihod smanjiti sa 320.000 na 250.000 će to uraditi da ne bi platila dodatnih 2.100 dolara federalnog poreza. Ali će tako ostati bez svojih 70.000!
Da li je stvarno toliko glupa? A mi?
Daniel Gross, Slate, 05.03.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.03.2009.
