Dosta je toga u zadnje vreme rečeno i napisano o maloj raznolikoj trupi, koja se od sredine oktobra smestila u šatorski kamp ispred Evropske centralne banke (ECB) u Frankfurtu i koja je deo svetskog Occupy pokreta.
Svakoga dana ih gledam kroz prozor moje kancelarije u pozorištu; redovno ih srećem u našoj kantini, koju smo im ustupili za sastanke. Hladnoća kao da ne utiče na njih. Ovih dana su istakli plakat „Hvala, dragi glumci“.
Ali ko su ti ljudi i koji ih ciljevi povezuju? Koliko kampera, toliko različitih odgovora. Zajedničko im je jedino da svi imaju spremne odgovore na sva pitanja.
Neko je protiv obrazovne politike na univerzitetu, neko za uvođenje lokalnih valuta ili za povratak naturalne razmene. Drugi je tu zbog klime, treći je protiv špekulisanja cenama hrane. Priča se i o Lampeduzi i o bojkotu Puminih patika. „Mi smo profesionalni revolucionari“. Ujedinjeni su svojim nezadovoljstvom. Postavlja se pitanje da li će nešto postići?
Oni dele neke ciljeve sa organizacijama kao što su Attac, Greenpeace ili sindikati, ali niko od njih ne želi da se priključi nijednoj partiji – a kamoli da osniva novu. Radi se pre svega o vaninstitucionalnom protestu. Radi se o podizanju svesti. Nedavno je grupa njih organizovala flashmob protest u jednom tržnom centru, pri čemu su učesnici sa knjigama u rukama zauzeli pokretne stepenice, u znak protesta protiv predbožićne potrošačke groznice.
Medijska pažnja je ogromna: ekipa hesenske radiotelevizije provela je jednu noć u kampu, a RTL je nedavno prenosio jedan njihov skup. Svaki kamper dnevno daje po 15 intervjua i retko koji ima tremu pred kamerama. Svesno nisu izabrali jednog predstavnika za medije. Ovde svako može da kaže svoje mišljenje i time sebe učini predstavnikom celog pokreta.
Pokretu pripada svako ko oseća da mu pripada. Za to nije potrebno ni da se prenoći u šatoru, jer u šatorima je samo tvrdo jezgro pokreta. „Dvoklasno društvo?“, pitam ih i po prvi put me mrko gledaju. Jule, studentkinja pedagogije, koja svaku drugu noć provodi u šatoru, odgovara mi ljubazno: „Zimsko kampovanje je za mene najviša forma mirnog protesta“. Ni ona ne pije kokakolu. Redovno je na Facebook-u, ali samo za potrebe protesta, jer u tom smislu priznaje prednosti društvenih mreža. Kenzo, koji preko dana radi u jednoj ambasadi, ponosno priznaje: „Ranije sam pokušavao da sa prijateljima stvorim bolji svet. Sada za mene postoji samo Occupy. Potpuno sam srećan“. Occupy je postao svet za sebe.
Otkuda ova velika naklonost medija prema pokretu? Opušteno-zabavno izveštavanje svodi se na opisivanje idilične atmosfere malog šatorskog naselja, koje podseća na selo Asteriksa i Obeliksa. Opšta sklonost ka trivijalizovanju i ublažavanju značaja „Okupatora“ prerasta u gotovo paternalistički stav. Američke vlasti deluju uznemirenije. Stigle su vesti da su se u Njujorku među demonstrante već infiltrirali vladini agenti. Ova ideja zvuči apsurdno u Frankfurtu, gde policija kamperima redovno i jednoglasno produžava dozvolu boravka i opušteno patrolira po trgu dva puta dnevno. Frankfurt i njegovi kamperi su nam svima baš prirasli za srce. Da li smo možda zaboravili o čemu se ovde stvarno radi?
Možda oni smiruju našu lošu savest. Mi tačno znamo šta je u svetu krenulo po zlu, ali istovremeno nemamo pojma šta povodom toga treba da preduzmemo. Ako ništa drugo, ovaj protest nam služi kao izgovor – problem će umesto nas rešiti neko drugi (ili neko ko za to ima vremena). Drugi – to su sada „Okupatori“. Kamperi bez konkretnih zahteva imaju našu naklonost zato što nam je sa njima lakše, zato što nas smiruju – neko se ipak brine o boljem sutra.
Autor je Oliver Reese, upravnik frankfurtskog pozorišta, ispred kojeg je postavljen Occupy kamp.
Frankfurter Rundschau – Gastbeitrag, 27.12.2011.
Preveo sa nemačkog Miroslav Marković
Peščanik.net, 29.12.2011.
