Fotografije čitateljki, Lazara Marinković: Cmok cmok cmok cmok

Fotografije čitateljki, Lazara Marinković: Cmok cmok cmok cmok

Ako smo se dosad mogli pretvarati da je šteta od normativnog pritiska kojem su izloženi govornici našeg jezika u Srbiji ograničena jer se normom ipak bave ozbiljni ljudi koji neće ozbiljno promovisati ispravljanje privatnih sms-poruka ili porediti pravopisne „greške” sa saobraćajnim prekršajima, onda je tom pretvaranju kraj došao onog trenutka kad se zahuktala kampanja Negujmo srpski jezik.

O tome zašto je kampanja promašena odlično je iz lingvističke perspektive za Danas govorio Boban Arsenijević (a zatim i dopunio na svom blogu). Iz neligvističke perspektive je dobru analizu ponudio portal Tarzanija. Ovde, dakle, o tome mogu kratko: direktna implikacija imena kampanje jeste da se jezik ne neguje dovoljno, a sadržaj postera govori da ga trebamo negovati iskorenjivanjem onih formi koje su proglašene „neispravnim” (jer tako piše u knjigama koje nam poznate ličnosti preporučuju kao da su ih pročitale). Pritom je sasvim nejasno zašto će jezik biti u boljem stanju ako svi zauvek izbacimo sve „neispravne” oblike.

Ova kampanja je možda najagresivnija forma javnog stigmatizovanja pojedinih oblika (a samim tim i govornika koji te oblike koriste), ali je i posve reprezentativna za način na koji se u Srbiji nastoji normirati jezik. Činjenica je, međutim, da proterivanje reči i oblika iz jezika kao celine nema veze s optimizacijom ili čuvanjem jezika, već se samo svodi na nepotrebno šikaniranje govornika.

Standardizacija

Većina negativnih reakcija na dva teksta od kojih polazim bazirana je na (pogrešnom) utisku da se autori opiru svakoj formi standardizacije jezika. Pritom se previđa da kampanja Negujmo srpski jezik, kao i većina intervencija normativista, sa standardizacijom nema veze. Postoji, naime, razlika između isticanja da neka reč ili konstrukcija nije preporučljiva u nekom kontekstu, što bi bilo standardizacija, i proglašavanja te reči ili konstrukcije apsolutno pogrešnom uvek i svuda, što je diletantski pokušaj čišćenja jezika od njega samog.

Standardizacija jezika se uvek odnosi isključivo na onaj jezični registar koji se naziva standardnim jezikom i preporučen je za upotrebu u javnom domenu. Takav registar je koristan u obrazovanju, javnom informisanju, poslovnoj komunikaciji itd. Obzirom da je to registar kojim država komunicira sa svojim građanima, ona je i dužna da u procesu obrazovanja građane opskrbi dovoljnim znanjem da bi taj registar razumeli i kompetentno koristili. Standardni jezik, dakle, nije cilj kojem su građani dužni da streme zato što je on a priori bolji od onoga što već govore, već sredstvo koje je država dužna da osigura obrazovnim procesom. U tom smislu, o ispravljanju može biti reči samo u obrazovnom procesu i to uvek imajući u vidu cilj — osposobljavanje govornika za komunikaciju u javnom domenu.

Obzirom da je standardni jezik pre svega sredstvo, svako je u svakoj situaciji slobodan da to sredstvo ne koristi ukoliko ne nalazi da je to potrebno. Takav govornik tada ne bira grešku, nego alternativu. Ostaje, međutim, preporučljivost upotrebe standardnog jezika, naročito u situacijama gde ne znamo ko je sve primalac poruke (kao što je slučaj s ovim tekstom). Za razliku od standardizacije, koja dakle samo preporučuje i ističe da određeni oblik može biti neprikladan u određenom kontekstu, premda je svakako koristan u nekom drugom (jer inače ne bi bio na govornom repertoaru), diletantska normativna politika oblike koje proglasi „pogrešnim” zabranjuje uvek, svuda i za svagda (do sledeće reforme norme). Razlika je ogromna: u kontekstu standardizacije govornik uvek ima pravo na svoj repertoar, kojeg je standardni jezik samo mali deo, dok pod normativnom politikom svaki govornik koji proizvodi prokužene oblike postaje loš negovatelj slabog i krhkog nam jezika, rečju – problem.

Na teritoriji našeg jezika standardizacija postoji, ali ona je sasvim implicitna, te stoga i neprimećena: opšteprihvatljivi oblici se ustaljuju ne zaslugom normativista, već bez obzira na njihove napore. Tako se, na primer, u jeziku ustalio kapućino i time postao jedini oblik kojeg su govornici svesni, dakle, po definiciji – standard. Godinama nakon toga normativisti su se dosetili da prave sistem u načinu na koji italijanizmi ulaze u naš jezik, pa od kapućina prave kapučino, stavljajući govornike pred izbor između postojećeg i „ispravnog”. Za deset godina će neko tokom rutinske kontrole primetiti da kapućino ima i „neispravan” akcenat (dugosilazni na nepočetnom slogu, kao i sada već čuvene Austrâlija i Jugoslâvija), pa će nastati i verzija s uzlaznim akcentom ― na u ili i, valja i tu preseći, pa tek onda nametati.

Ništa od ovih intervencija nema veze s olakšavanjem upotrebe jezika, već samo s ambicijom normativista da u jeziku zavedu red koji će samo oni videti. Tu stoga ne može biti reči o standardizaciji jezika. Efekat ovakvih intervencija zapravo uglavnom nema nikakve veze s jezikom jer se živi jezik razvija nezavisno od normativnih napora. Normativim intervencijama se jezik ne popravlja, ali se zato stvaraju novi konteksti za šikaniranje govornika, koji svakom intervencijom govore i pišu sve „gore” i „nepravilnije”.

O tome koliko će biti „lošeg” i „nepravilnog” u jeziku zapravo ne odlučuju govornici, već oni koji definišu šta je „loše” i „nepravilno” i gde se uopšte može govoriti o „lošem” i „nepravilnom”. Ako normativisti proizvoljno zabranjuju potpuno uobičajene oblike, realni jezik će biti prepun zabranjenih oblika. Ako normativisti očekuju da se rigidna pravila norme poštuju ne samo u onim domenima koje karakterizuje upotreba standarda (nedijaloški sadržaji na javnom servisu, tekstovi udžbenika itd), već uhode sms-poruke i razgovore na pijaci, onda će sve vrveti od onoga što nisu propisali. U oba slučaja je to zapravo samo njihov problem.

Nema tu neke nauke

Ono što se na području našeg jezika naziva normativnom lingvistikom iscrpljuje se u stigmatizaciji i proterivanju jezičkih pojava, idući tako protiv temeljnih načela nauke čijim se delom (neopravdano) smatra. Svako, naime, ko je prošao uvodni kurs lingvistike zna da ne postoji jezični fenomen koji je apsolutno pogrešan ili neprikladan. Svaka tendencija u jeziku prati neku vrstu sistema, te je sve u jeziku na nekom nivou pravilno. Stoga nijedan lingvista ne govori o „ispravnom” ili „pravilnom” u jeziku bez znakova navoda.

Ipak, nije iznenađujuće da su normativisti, za razliku od lingvista, vidljivi i zanimljivi široj zajednici. Kad god se stručnjake za izmišljena pravila pita kakva je trenutna situacija s jezikom, zapravo ih se pita koliko su potrebni i značajni, pa će oni, naravno, odgovoriti kako je jezik na izdisaju, kako preti rasulo, kako opstanak jezika zavisi od toga koliko ćemo ih pažljivo slušati, obraćati pažnju na onih nekoliko oblika na koje su se u datom trenutku fiksirali i raditi tačno ono što oni kažu. Kada se isto pitanje postavi lingvistima, oni će uglavnom dati dug i nerazumljiv odgovor o tome koliko je to pitanje besmisleno. (Ovde bih kao časne izuzetke, koji već dugo uspešno i razumljivo odgovaraju na novinarska pitanja, izdvojio naše lingviste Ranka Bugarskog, Midhata Riđanovića i Snježanu Kordić.)

Razlog iz kojeg su priče o raspadu i propadanju jezika toliko zanimljive nije misterija. Normativni sejači panike vrlo uspešno parazitiraju na tendenciji koja je davno uočena u sociolingvistici: ogromna većina govornika ne voli spontane inovacije u jeziku, naročito one koje nisu sami izmislili. Nikada nijedna govorna zajednica nije imala pozitivan stav o tome kako govore mlađe generacije. Svaka generacija, dakle, boluje od jezičkog atavizma i veruje da se jezik kvari pred njenim očima. To je, naravno, iluzija, koju će pre lingvista znati da objasne psiholozi i sociolozi. Normativizam je, međutim, uspeo da se osloni na tu tendenciju, da govornicima kaže da su odlično primetili da se jeziku vrlo loše piše, da treba spašavati šta se spasti može, te da oni znaju kako. Čuvanje od kvarenja je sveti gral normativizma, pa se tako i najinvazivniji projekti koji se svode na uvođenje novih reči (dakle, na suštu inovaciju) uvek legitimiziraju kao zaštita jezika od daljeg menjanja i približavanje onom stanju koje smo nekada davno imali: stanju potpuno čistog i samo našeg jezika.

U atmosferi decenijama održavane panike potpuno je normalno da se govornici konstantno preispituju, da se množe „jezičke nedoumice”, pa se milioni govornika svakog dana pitaju da li je pravilno nikad ili nikada, nikom ili nikome, euro ili evro ili bilo koje druge dve jednako razumljive, korisne i upotrebljive reči koje znače isto. Od biranja ispravne verzije jezik ne postaje bolji, komunikacija ne postaje efikasnija, standard ne postaje pristupačniji, ali zato raste šansa da će neko biti nesaslušan, prezren i ismejan zbog načina na koji je nešto rekao.

Rešenje

Rešenje nije u ukidanju standardizacije, već u izglasavanju nepoverenja normativistima. Ako bi takav gest bio uspešan, standardizacija bi i zvanično prešla u domen onih tehničkih lica kojima je posao osiguravanje razumljivosti, čitljivosti i uklanjanje realnih komunikacijskih barijera. Takvi ljudi danas uglavnom rade kao lektori, nastavnici za nematernje govornike, priređivači, prevodioci i urednici. Dobili bismo tada jezičke priručnike koji bi sadržali potkrepljene savete i preporuke, a ne naredbe i vrednosne sudove, u školi bismo učili kako da efikasno i strukturirano pišemo i prezentujemo, a ne kako da izbegnemo minsko polje „nepravilnih” oblika. Javna diskusija se ne bi vodila o tome koliko ljudi kaže glumeti i kako da ih što pre bude nula, već o tome kako se građansko pravo na upoznatost sa standardom može unaprediti. Prirodno je onda da bi se standardizacija razlikovala od domena do domena, a i da ne bi bilo nikakvog razloga da ona ne poveže ceo naš četvoroimeni jezik ili bilo koje njegove delove.

Da ne bude nesporazuma, ne govorim ja ovde da će ova alternativna standardizacijska struktura spontano nastati kada nestane normativističkog pritiska. Ta struktura već postoji i fukcioniše, ne posebno ometana normom jer, za razliku od norme, ima konkretne i ostvarive ciljeve. Ne govorim ni da će govornici spontano prestati da se pitaju šta je pravilno i bolje, niti da će prestati vezivanje vrednosnih sudova za određene dijalekte, izgovore i načine pisanja reči. Sve su te pojave deo dinamike upotrebe jezika u društvu i postojaće dok god je jezika i društava. Ipak, ni država ni nauka ne smeju stimulirati takve pojave, već trebaju obrazovati govornike da prevladavaju predrasude koje iz njih proizilaze.

Ostaje na kraju i pitanje kako otpočeti proces izglasavanja nepoverenja normativistima. Ako mene pitate – neznam.

Preščanik.net, 20.04.2015.

Srodni linkovi:

Alisa Mahmutović – (Veliko)srpske muke po bosanskom jeziku

Marko Simonović – Redu ne trebaju organi reda

Tanja Petrović – Srbija i njen jug

Snježana Kordić – Naziv jezika

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU