Vintage Hallmark
Vintage Hallmark

Krajem prošle nedelje više javno tužilaštvo odbacilo je krivičnu prijavu za diskriminaciju podnetu protiv ministra odbrane Bratislava Gašića. Tužilaštvo je ovakvim postupkom stalo u odbranu ministra tvrdeći da “ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo koje se navodi u prijavi, niti bilo koje drugo delo koje se goni po službenoj dužnosti”. Obaveštenje upućeno podnosiocima prijave se ovime iscrpljuje (sadrži doduše i pouku o pravnom leku na čiju manjkavost ćemo se takođe osvrnuti). Upravo zbog nedorečenosti obaveštenja tužilaštva, ovakvo „zatvaranje“ još jednog u nizu slučaja u koji je upleten ministar odbrane zaslužuje pažnju javnosti i dodatna razjašnjenja. Makar ona zdravorazumska.

Prijavu protiv ministra su zajednički podneli udruženje građana „Egal“ i transrodna osoba do skoro zaposlena u vojsci. Podnosioci prijave tvrde da je rešenjem o penzionisanju koje je potpisao ministar Gašić ta osoba diskriminisana na osnovu svog transrodnog identiteta, čime je ministar izvršio krivično delo rasne i druge diskriminacije iz krivičnog zakonika. Dakle, pred tužilaštvom se našlo sledeće pitanje – da li je ministar odbrane rešenjem koje je potpisao prekršio osnovna ljudska prava i slobode podnositeljke prijave na osnovu razlike u rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu?[1] Pre odgovora, potrebno je reći da pravo na rad jeste osnovno ljudsko pravo, jer naše vlasti često to zaboravljaju. Tako ključno pitanje može glasiti i ovako: da li je postupanjem ministra prekršeno pravo na rad zaposlene u vojsci i to na osnovu njenog ličnog svojstva – transrodnosti?

Do odgovora lako i jednostavno može doći svaki građanin Srbije koji prati medije i koji je zahvaljujući samom ministarstvu odbrane mogao saznati da je do penzionisanja zaposlene došlo zbog „ustanovljene psihijatrijske dijagnoze koja može prouzrokovati štetne posledice po ugled Vojske Srbije“. Dakle, ugled vojske ne ruši ni ministar koji hronično krši zakon i koji ima sumnjive profesionalne reference za obavljanje te dužnosti; ne ruše ga ni hiljade mrtvih i nestalih iz ratova na prostoru bivše Jugoslavije; ne ruše ga ni ratni zločinci u njenim redovima (i oni koji su ih godinama krili). Sve ovo zapravo ide u prilog ugledu vojske Srbije, dok njen ugled ruši transrodni identitet jednog od njenih zaposlenih. Treba naznačiti i da je osobu koja „krši ugled Vojske Srbije“ Vojnomedicinska akademija u svom izveštaju opisala kao lice koje je psihijatrijski sposobno za profesionalnu vojnu službu, o čemu svedoče i pozitivni izveštaji o radu u jedinici. Takođe, zakonska odredba na koju se ministar u svom rešenju poziva omogućava penzionisanje isključivo zbog organizacionih promena u vojsci.[2] Treba naznačiti i da u vojsci Srbije već ravnopravno rade i žene i muškarci. Zašto bi onda nečija promena pola predstavljala bilo kakvu smetnju u daljem profesionalnom radu?

Malu studiju o radu tužilaštva na ovom slučaju možemo zaključiti time što ćemo reći da je nesumnjivo jedna osoba zaposlena u vojsci uklonjena iz službe potpisom ministra Gašića, sa eksplicitnim obrazloženjem da se to dešava zbog ustanovljene transrodnosti i uprkos njenim profesionalnim sposobnostima i rezultatima. Ipak, tužilaštvo je stalo na stanovište da “ne postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo koje se navodi u prijavi, niti bilo koje drugo delo koje se goni po službenoj dužnosti”. Ovo naravno mnogo govori o tužilaštvu čiji je osnovni posao da štiti građane, između ostalog, i od diskriminacije. O tužilaštvu govore i neke druge zanimljive okolnosti – recimo, da se odluka o odbacivanju krivične prijave šalje u formi dopisa ili obaveštenja, kao da se građani i tužilaštvo dopisuju razglednicama. Naime, tužilaštvo je dužno da donese rešenje o odbacivanju krivične prijave.[3] Svako rešenje ima svoju obaveznu sadržinu, a pre svega obrazloženje u kome je potrebno navesti razloge za donetu odluku. Bez toga pouku o pravu na prigovor treba tumačiti kao otužnu šalu tužilaštva, a ne kao pokazatelj daljeg pravnog puta za oštećene. Jednostavno, tužilaštvo nije donelo akt u propisanoj formi, ono nema propisanu sadržinu, već predstavlja neku vrstu neformalnog pisma oštećenima. Obrazloženja odluke nema, pa je nejasno na šta bi oštećeni i mogli da se žale.

Samo u jednom se tužilačkom nepostupanju može dati za pravo: ministar Gašić je od krivičnog gonjenja zaštićen imunitetom, baš kao i narodni poslanici. Međutim, tužilaštvo se na ovu okolnost uopšte ne poziva, već se trudi da stvar saseče „u korenu“. Pitanje Gašićevog imuniteta zapravo ne bi bilo nerešivo – o njemu može da odlučuje Vlada koja bi tom (baš zgodnom) prilikom mogla da dokaže privrženost zakonu.

U svojoj poslednjoj izjavi na ovu temu, odmah po odbacivanju prijave, ministar odbrane ponovo tvrdi da se „protiv vojske vodi ’orkestrirana kampanja’, čiji je krajnji cilj napad na premijera Aleksandra Vučića“. Kako svaki započeti proces u zemlji završava ovom ili sličnom tvrdnjom, teško je zamisliti da bi Vlada bilo kog ministra lišila imuniteta i otvorila pitanje njegovog diskriminatorskog ponašanja. Odakle god krenemo, završavamo na tom jednom i jedinom važnom mestu. Svako pravno, političko i društveno pitanje ima direktne veze sa premijerovim statusom. To je naučila i većina institucija, pa ga od napada štite neformalnim pismima koje šalju građanima. Ta pisma, kao što smo videli, nisu ni mnogo opširna ni smislena, ali je zato izvršna vlast tu da sve nedoumice oko njihove stvarne sadržine naknadno reši. Tako je čak i pitanje diskriminacije, koje je po pravilu vezano za lični status i položaj oštećenog, uspelo da obrne pun krug i postane pitanje napada i odbrane na premijerov lik i delo. Pa ako ste mislili da se u ovom tekstu radi o penzionisanoj majorki Vojske Srbije, varate se – sve vreme se radi o Vučiću.

Peščanik.net, 10.03.2015.



———–    
  1. Član 387. stav 1. Krivičnog zakonika.
  2. Član 192. Zakona o Vojsci Srbije.
  3. Član 284. Zakonika o krivičnom postupku.
LGBTQIA+

The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)