G. Mijat Lakićević u svom tekstu pod naslovom „Bez (neo)liberalizma nema kulturnog napretka“ razvija nekoliko glavnih teza:

O neoliberalizmu piše svako kome to padne na pamet, iako o tome pojma nema

O svakoj temi piše i poneko kome to nije struka, ali o neoliberalizmu danas pišu i mnogi ekonomisti, sociolozi i filozofi, domaći i strani, kojima to jeste oblast istraživanja – Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011, Karl Polanji, Velika transformacija, Jovan Dušanić, U zagrljaju neoliberalne hobotnice, 2013, Slavoj Žižek, U odbranu izgubljenih stvari, 2008, itd. Njihove analize i kritike su veoma argumentovane i neprimereno je tako paušalno i sa podsmehom odbacivati svaki kritički ton.

Neverovatan tehnološki napredak poslednjih decenija postignut je upravo delovanjem zakonitosti neoliberalizma

Zapravo je veliki tehnološki napredak kontinualan proces koji dobija ubrzanje sa sve većim dostignutim stepenom napretka. Istini za volju, strateška istraživanja, dakle ona koja najviše i dalekosežno utiču na tehnološki razvoj, ali i sve više koštaju, više ne finansiraju kompanije i korporacije, nego države. Samim tim je taj skuplji i neisplativ deo istraživanja prebačen svim poreskim obveznicima na teret, a koristi od primene rezultata istraživanja ubira mali procenat korisnika. Tada nemaju prigovora na mešanje države u privredne tokove.

Podstaknuta je inventivnost na svim nivoima rada, za razliku od nekadašnjeg šabloniziranog radnog procesa

Masovna proizvodnja u velikim fabrikama, karakteristična za “fordističku” fazu kapitalizma, preseljena je na istok, u Kinu, Indiju, Pakistan … u zemlje sa izuzetno jeftinom radnom snagom. Ničega tamo nema od inovativnog rada, niti od normalnih uslova za rad, kao ni zaštite životne sredine. Taj “inovativni” rad je ostao u razvijenim zemljama visokih tehnologija u kojima usluge dobijaju sve veći značaj. Obavljaju ga radnici srednjeg i visokog obrazovanja, vezani ugovorima sa veoma kratkim rokovima za firmu, tako da se uživanje u inventivnosti često svodi na grčevitu borbu za produženje ugovora o radu.

Veliki umetnici i naučnici danas ostvaruju materijalne blagodeti, za razliku od perioda pre neoliberalizma, kada su takvi živeli u bedi, a naručioci njihovih dela bili, često nezasluženo, bogati

Naravno, uvek je bolje kada naučnici i umetnici mogu za života da dobiju priznanje za svoj rad, između ostalog i materijalno priznanje.

Ono što nije dobro je upravo uzdizanje materijalne nagrade na pijedestal vrhunskog priznanja za nečije delo. Bogatstvo kao merilo uspeha u životu i kao vrhunski cilj vredan upotrebe svih sredstava da bi se do njega došlo, jeste tipična odlika kulture neoliberalnog kapitalizma.

Druga tipična odlika kulture koju proizvodi neoliberalni kapitalizam je diktat sreće, opet komercijalno merljive – u okruženosti materijalnim blagostanjem, u večito mladalačkom izgledu, u brendiranoj garderobi, u novom modelu automobila. Život sa problemima, nemaštinom, bolestima i nesrećama je za neuspešne. A neuspešni su zapravo najčešće lenji ili nesposobni, pa su i zaslužili da tako prođu i država nije dužna da pomaže takvima.

 
Autorka je ekonomista i članica Građanskog saveza

Peščanik.net, 20.01.2014.

TEMA – RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU