Natpis: Epicentar ludila
Foto: Peščanik

Ljudi koji ovde vrše javne funkcije, pretendujući da zastupaju opšti interes, nemaju običaj da odgovaraju na pitanja. Ne radi se samo o novinarskim pitanjima, premda najčešće o njima. Gotovo redovno javnost ostaje bez odgovora i onda kada se postavi pitanje po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Ovaj zakon je, kad se čitaju njegove norme, jedan od najboljih koje Srbija danas ima.

Zašto, zbog čega je Ustavom konstituisana sloboda svakog da sazna informacije koje imaju javni značaj. Na to postoji odgovor već u čl. 1. pomenutog Zakona: slobodan pristup informacijama koje imaju javni značaj jeste pravo građanina i javnosti uopšte da znaju, jer znanje služi slobodnom demokratskom poretku i otvorenom društvu.

Javnost u Srbiji sve manje zna. Zato što ta „javnost“ vegetira u autokratskom poretku u kojem danas više ni tragovima nema parlamentarnog pluralizma. Ovo društvo više nije otvoreno saradnji ni sa post-jugoslovenskim društvima, ni sa Evropom kao političkom zajednicom. „Saradnju“ ekskluzivno razvija predsednik Republike sa državama koje su mu po ukusu, personalizovanu u „druženje“ sa Sijem, Emanuelom i, koliko mu dozvoli, Vladimirom Vladimirovičem. Gospođu Merkel je, po svoj prilici, neoprezno rano otpisao. Ili ona njega. Društvo u Srbiji se zatvara u faktičke državne granice (koje se ne poklapaju sa normativnim), štaviše, ono je sve češće atomizirano u lokalpatri(j)otska mikro okruženja.

Javne vlasti, dakle svi kojima je formalno ili neformalno palo u zadatak da zastupaju nekakav opšti interes i koje imaju ovlašćenje da nešto narede i naredbu sprovedu, zatvorenije su nego ikad. To naročito važi za neformalne, a moćne javne vlasti.

Kad kažemo Krizni štab, svi znamo na šta se misli. A taj Štab je nelegalno telo, samovoljno osnovano u već zaboravljenom pas de deux Aleksandra Vučića i Ane Brnabić, kao persona, ne javnih funkcionera. Ostavljam po strani sumnjive premise vanrednog stanja: da li je bilo ustavnih uslova da se ono proglasi, da li su oni koji su ga proglasili imali sitnicu kao što je ustavna nadležnost za tako nešto, odakle je i zašto kao suština vanrednog stanja izronio (sa očiglednom nasladom najavljen) policijski čas, koji ni u Ustavu, kao ni u jednom zakonu nije predviđen kao legitimna mera.

Krizni štab, koji nema pravni osnov ni u čemu, sada funkcioniše kao relikt plemenskog običajnog prava, on je kolektivni vrač, onaj što nam ravno iz trbuha govori šta i kako da činimo, ne mareći za svakodnevnu protivrečnost mera, oličenu u jednoj od bazičnih dilema: da li se imaju maskirati oni koji su bolesni ili oni koji (još) nisu, da bi nedavno vrač dilemu „razrešio“. Pravimo se svi da smo bolesni! Ne treba da se pravimo. Svi jesmo bolesni, ko od korone, ko od podložnosti laži, ko od svesno proizvedenog neznanja.

Brani se naš nevoljni Krizni štab od sve spornosti svog položaja i samovoljnog odabira svog sastava, time da poštuje pravila struke, te mlitavom tvrdnjom da nije pod uticajem političara. Naravno, jednog, podrazumeva se, čak je i aksiom, jer vraču nije u opisu poslada izgovara ime plemenskog poglavice.

Nije lako verovati ovoj odbrani. Ali, hajde, pravimo se da verujemo. No ni tad, ako nas ravnodušnost nije položila na pleća (junačka!), niti uspavala omamljujućim snom, ima dovoljno onih koji se bar pred ekranom i pred sobom pitaju: zašto oni koji ovde predstavljaju javni interes ne odgovaraju na pitanja? Doduše, nastoje da proizvedu i održe iluziju da na pitanja ipak odgovaraju. Modus operandi kolektivnog vrača nije monolitan, razvili su nekoliko strateških pravaca. Neki recituju kao da ponavljaju napamet naučene pasuse iz krute udžbeničke literature, a da ti pasusi ne stoje ni u kakvoj vezi sa postavljenim pitanjem. Drugi objašnjavaju kako auditorijum nema dovoljno znanja ni da postavi pitanje, a naročito ne da razume odgovor, ne pitajući se nimalo zbog čega onda govore na konferenciji za novinare, a da ih tako učene ne mogu razumeti. A ti novinari, koji ne razumeju, tu su da prenesu javnosti ono što im preučena struka poručuje. Neki, pak, otvoreno lažu, zaboravivši šta su koliko juče imali da saopšte. Veliku pažnju privlači posrbljeni pitijski pristup: mož’ da bidne, al` ne mora da znači.

Da li je to samo bezobrazluk? Da li je to samo imitacija predsednika države koji odgovara isključivo na svoja pitanja, a roguši se na tuđa? Tuđa, to su ona sa kojima se ne slaže. Nije samo to. Skupljeni su oni u kolektivnog vrača svesno i savesno – ljudi koji sami sebi nikad nisu postavili neophodna pitanja. Ljudi bez profesionalne radoznalosti i imaginacije. Da li sam sposoban/sposobna da nosim odgovornost za živote drugih? Da li smem da prećutim nešto od čega zavisi prelazak iz života u smrt? Da li sam u stanju da kažem da nešto ne znam, bez onog „ali“ – ne znaju ni drugi? Da li ću se usuditi da kažem političkom moćniku da laže kad znam da laže? Da li sam spreman/spremna da podnesem ostavku u znak protesta? Da li sam tu pre svega zbog privilegija? Da li smem da prećutim ijednog umrlog? I jednog zaraženog?

To su ljudi koji ne poštuju pitanja jer ih nikad sebi nisu postavili. Zato im se ne veruje. Zato ih se ne poštuje. Po njima se nikad ništa dobro neće nazvati.

Peščanik.net, 24.07.2020.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)