Kako ocenjujete prve najave koncepta ekonomske politike nove Vlade Srbije?
Još uvek su to samo reči, treba sačekati dela, jer se kod nas reči i dela bitno razlikuju. Ali, sudeći samo po rečima ocena je 25% pozitivna i 75% negativna. Pozitivni su najava snižavanja poreza, pojednostavljivanje procedura za biznis, mogućnost da stranci kupuju nekretnine i vladavina prava. U negativno spada: najavljene su tri puta veće subvencije u poljoprivredu, što je pogrešno, jer njeno učešće u BDP je i sada veliko (oko 20%), a i reč je o kapitalno ekstenzivnoj grani, najavljene su veće penzije i socijalni transferi, a problem će biti da se održe i na ovom nivou i pogrešne su priče o new deal-u, jer je to program gde država ulaže, a ovde trebaju privatna ulaganja, jer samo ona donose više blagostanje. Najavljuje se i “dovođenje” stranih firmi koje bi proizvodile za domaće tržište, što je pogrešno, jer u prevodu znači prodaju tržišta, gde kupci postaju taoci tih firmi, a tržište se zatvara i kapitalna vrednost firmi i tog segmenta tržišta postaju manji. Sve u svemu, mnogo je etatizma, a malo tržišnih rešenja.
Da li je ponuđen ekonomski okvir dobar izlaz iz dosadašnjeg zastoja u reformama?
Nije, zato što ide u pravcu veće aktivnosti države, a manje tržišta. Manje tržišta će doneti manje privredne aktivnosti, manje dohotka, pa će siromaštvo biti veće a ne manje. Utisak je da ni ovoj vladi kao ni prethodnoj nisu jasne dve ključne stvari oko tranzicije. Prvo, ništa ne vrede kozmetički potezi, ako se ne promeni sistem u pravcu tržišnijih rešenja. Drugo, tranzicija nije samo stvar tehnike (a i tih rešenja je malo), nego institucija. Taj problem je bio manji u zemljama gde neformalna pravila nisu u velikom sukobu sa osnovnim ustanovama kapitalizma, kao što su baltičke i centralno-evropske zemlje, zato se tamo kapitalizam bolje primio nego u ostatku tranzicionih zemalja. Ali tamo gde su dominantne navike i osećanja ljudi u sukobu sa osnovnim ustanovama kapitalizma (privatno vlasništvo, sloboda ugovora, nezavisan sud, pravila igre) tamo je potreban znatno veći napor (trošak) da se reforma sprovede. Ljudi poput Daglasa Norta i Stiva Pejovića su to mnogo puta govorili, ali mnogi to još ne shvataju. Zato u zemljama sa dominacijom neformalnih pravila koja su suprotna ustanovama kapitalizma dolazi do velikog utroška resursa na transakcione troškove, a tu se troše sredstva koja bi trebala da imaju produktivnu upotrebu. No, iako je potrošnja veća, na njoj se mora insistirati, jer bez te institucionalne investicije nema kapitalizma, a to znači ni budućnosti.
Koliko je kod nas moguće izvesti smanjenje poreskog opterećenja, a da se ne ugrozi punjenje budžeta iz realnih izvora?
U principu je to moguće, smanje se porezi i neki vidovi državne potrošnje, ali je u praksi to teško izvesti usled krutosti državnih izdataka, tj. očekivanja korisnika. Svako će uložiti sve što može da zadrži rente.
Da li je kod nas doista moguće značajno popunjavanje budžeta oporezivanjem igara na sreću?
Ne verujem, jer kako krenete da oporezujete neku aktivnost, obim te aktivnosti opada, pošto je izložena većem trošku. A za svaku robu važi da se manje traži što postaje skuplja. Prema tome, kada se igre na sreću podvrgnu porezu broj firmi u toj grani će se smanjiti, što porez bude viši to će i smanjenje biti veće, a poreski prihodi niži.
Ako je do sada problem bio u sporom razvoju sektora malih i srednjih preduzeća, kakve su šanse da se to popravi već ove godine?
MSP mogu da krenu u ekspanziju samo ako se poboljša poslovno okruženje, što više, to bolje. Bez bitnih promena, sve će ostati kao danas. Treba podvući da je osnivanje novih firmi najvažniji vid privatizacije, a ne privatizacija postojećih, jer su stare firme uglavnom neefikasne i slabo uključene u međunarodnu podelu rada – tzv. tradable sektor.
Koji je najbolji način za povećanje zaposlenosti?
Stvaranje uslova za osnivanje novih firmi i njihov veliki uspon, uključujući privatna strana ulaganja i tzv. greenfield. Bez toga ne možete da rešite nijedan ozbiljniji problem, što se vidi na našem slučaju. Recimo, ne može da se dođe do viših nadnica i standarda, jer je malo tih ulaganja, a postojeće firme su uglavnom malo efikasne. Ne može se popraviti trgovinski bilans, jer sve mora da se uvozi i nema roba za izvoz. Ako nema mnogo novih firmi nema ko da povuče zaposlenost, tako nezaposlenost ostaje velika, a to vezuje ruke kod likvidacije bankrotiranih firmi i restruktuiranja javnih preduzeća, jer bi samo povećalo ionako ogromnu armiju nezaposlenih. Nadalje, bez velikog uspona privatnih ulaganja fiskalni sistem i valuta nemaju uporište u realnom sektoru, pa je makro stabilnost privremena, itd. Dakle, kada tu promašite to se ničim drugim ne može prikriti ili nadoknaditi.
Kako komentarišete moguće domete novog ministarstva za kapitalne investicije i kako Vam izgleda takav resor u našim uslovima?
Takvo ministarstvo je pogrešno, jer je država i do sada kapitalno investirala i sve je to propalo, a što je više investirala propast je bivala veća. Ako to ponovo bude radila, rezultat će biti isti. Govori se o kreditu Zastavi od € 250m. To bi svaku porodicu u Srbiji zadužilo za oko 130 evra, a kamate još toliko. Sve bi se opet svelo na to da se svi zadužimo kako bi Zastava još jednom pokazala da ne zna da pravi auto. Ako misle da znaju, neka založe imovinu fabrike i zaposlenih i uzmu kredit, a država neka bude supergarant – njena sredstva ne smeju da se povuku u slučaju neuspeha, dok se ne proda sve što je založeno. Odmah će se videti da niko u Zastavi neće takav aranžman, što bi pokazalo da oni ni ovaj put ne veruju u uspeh. Zato, umesto da se zadužujemo, neka prodaju fabriku i onda će tamo neko raditi auto i snositi trošak svog poduhvata, a ne poreske platiše.
Najveća kapitalna investicija države treba da bude izgradnja ustanova tržišne privrede (kapitalizma), a ne ulaganja države. Bojim se da taj projekat premašuje kapacitet kako ministra iz resora, tako i čitave vlade. Oni su u kampanji govorili da država radi sve u privredi, a i program vlade je pretežno etatistički. Zato će kapitalne investicije biti resor kapitalno izneverenih nada.
Ko je do sada platio najveći tranzicioni trošak i kako će taj ceh izgledati u ovoj i narednim godinama?
Za razliku od uspešnih tranzicionih zemalja gde je oko 80% stanovništva kratkoročni dobitnik, kod neuspešnih zemalja je bar 90% gubitnik. Najveći trošak trpe oni koji gube posao, potom oni koji idu u prekvalifikacije, itd. Gubitnici su međutim i zaposleni, jer imaju niže dohotke i slabije šanse, kao i nezaposleni, jer nema prilika za posao, kojih bi bilo da su stvari krenule. Gubitnici su i korisnici budžeta, jer je tanji. U Bugarskoj su penzije pale na 40% plata, a to će se vremenom i ovde desiti. Samo mali broj može da profitira – monopolisti, dobitnici ekstra renti i oni koji srećno povežu političku i poslovnu aktivnost. Ali, to je ispod 10% populacije.
Kakav dalji tok privatizacije očekujete? Ima li mogućnosti da krene privatizacija javnih preduzeća?
Ne verujem da će u naredne tri godine doći do talasa privatizacije javnih i javnih komunalnih preduzeća, ali ne isključujem da bi vlada neko od njih mogla da proda da bi došla do prihoda i održala se na vlasti. Veći obim privatizacije u ovom sektoru bi povećao broj nezaposlenih, a to bi moglo da oduva svaku vladu. Sem toga, zaposleni u ovom sektoru su jak lobi. Prema tome, dok ne dođe do velikog uspona privatnih ulaganja i smanjenja nezaposlenosti, ne verujem da će u javnom sektoru moći nešto više da se uradi.
Da li su se popravili ili pogoršali naši izgledi u odnosu na dužničku krizu najavljenu kroz nekoliko godina?
Pogoršali su se, jer ona postaje utoliko teža što je niži nivo privredne aktivnosti. Sada čak i oni koji su sa mnom polemisali kada sam pre godinu dana rekao da smo u dužničkoj krizi takođe tvrde da smo u krizi. Od stagnantnog dohotka ove godine treba platiti oko $ 700m, iduće skoro milijardu, a to je skoro 7% nacionalnog dohotka. Ne vidim da to može proći bez velikih teškoća i komešanja. Ako nema plaćanja, sledi moratorijum, a to opet nosi drugi skup problema.
Šta možemo kratkoročno a šta dugoročno očekivati u domaćoj ekonomiji?
Neki očekuju čuda. U studiji za NBS piše da će stope rasta 2004-2010 u Srbiji biti 4-8%, da će evro 2010 vredeti 88 dinara. Naravno, to pišu ljudi koji ništa ne znaju o ekonomiji. Kratkoročno, ove i 2005 će to biti ekonomska stagnacija u boljem, a pad dohotka u gorem slučaju. To će se nastaviti sve dok ne bude neke znatnije reforme, što veća, to bolje. Naravno, reforme ne mora biti ni u narednih 10 godina, nastaviće se ekonomska stagnacija i povećaće se rizici od političke nestabilnosti, zatvaranja zemlje i diktature. Diktatori ovde ne vole likove poput liberalnog Hoze Pinjeire, koji je napravio najveću ekonomsku reformu u zapadnom svetu za vreme Pinočeove diktature, nego “čvrstu ruku”.
Kakva bi, prema Vašoj oceni, bila najbolja ekonomska rešenja za Srbiju i šta bi trebalo odmah preduzeti?
Da parafraziram, “kad je teško – reforme”. Estonija je 1993. imala pad BDP od 30%, što se u Srbiji nikada nije desilo u jednoj godini, rast cena goriva 10.000%, inflaciju od 1.000%, totalno prazne rafove i budžet. Nisu pali u očajanje, nego su rekli, to je prilika za pravu reformu. Reforme je vodio Mart Lar, istoričar, ali čovek koji je gledao u Megi Tačer. Štaviše, po liberalnim rešenjima ju je nadmašio. Litvanija i Letonija su sledile taj slučaj i nije čudo što su te tri male zemlje šampioni reformi, pogledajte njihove stope rasta poslednjih godina, više su od bilo koga u Evropi i kreću se 5-9%. Samo Irska još drži tempo s njima, opet zahvaljujući liberalnim reformama, a one kažu tržište, tržište, tržište. Ko se uhvati za državu kao mi, imaće siromaštvo.
Ekonometar, mart 2004.
Peščanik.net, 03.03.2004.
