Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 9. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 13.6.1992.

Iz pakla u kome sada živimo i umiremo čuje se s vremena na vreme uzdah žala za „starim dobrim vremenima“ Titove Jugoslavije, vremenima kada rata nije bilo, u kojima se navodno živelo u slozi i ljubavi. Naravno, ne želim da osporavam da je pragmatički, takoreći prosvećeni, Titov apsolutizam bio bolji od nasilničkog i podivljalog apsolutizma njegovih naslednika, ali hoću da ukratko ukažem na bar neke „doprinose“ tog prosvećenog apsolutizma našem sadašnjem užasu.

Čineći to, nemam bilo kakav politički motiv, jer je sigurno da taj žal za starim vremenima nema nikakvu šansu kao politička opcija. Njegov verovatno poslednji tragikomični bljesak videli smo u Sarajevu kada je raja, provalivši u Skupštinu, mahala zastavama sa petokrakom i nosila Titove slike. Uzalud, naravno, jer likovi mrtvih (čak i da su bili sveci) ne mogu nikoga odbraniti od živih đavola oko nas i u nama.

Naime, da smo stvarno u tim „dobrim starim vremenima“ živeli u slozi i ljubavi, ne bismo ipak mogli tako brzo i tako žestoko da se pokoljemo. Stoga, pred građanskim ratom koji nam se približava, hoću da upozorim na neke iluzije i podsetim na činjenice da ne bismo kao neki naivni Bošnjaci blejali „Druže Tito, brzo nam se vrati, poklaše se Srbi i Hrvati!“, ili veličali ili sažaljevali Armiju (uz čiju se pomoć u stvari pripremao krvavi pir).

Postoji nekoliko dobro poznatih argumenata koji ukazuju na to da je sadašnji haos pripremljen u tim „starim dobrim vremenima“. Prvo, nacionalizam koji se sada razobručio odnegovan je u tim vremenima, jer je umesto ekonomske reforme i demokratizacije, podgrejavan republički etatizam sa dogovornom ekonomijom. Uloga Ustava iz 1974. godine dobro je poznata. Drugo, represija koja je u ime takozvanog bratstva i jedinstva (tj. komunističkog nacionalnog i ateističkog projekta) vršena natprirodnim nacionalnim i verskim osećanjima mogla je da rezultira samo efektom pare u loncu pod pritiskom.

Treće, neprozirnost razloga i odluka federalnog vrha i ogromna zahvatanja iz privrede koja je on sprovodio davala su osnova za osećanje eksploatisanosti. Prema onoj narodnoj „dve se ribe na istom tiganju pekle, jedna drugoj ne verovale“, svaki narod, svaka republika, svaki region je imao utisak da je samo on eksploatisan, samo njegova privreda upropašćena, da bi mu bilo bolje da je samostalan, da su „oni drugi“, tamo, preko republičke granice bolje prošli i da ga eksploatišu baš ti „drugi“, a ne federalni vrh.

Sve je to poznato i pominjem to samo radi podsećanja. Međutim, postoji jedan krupan faktor (po mom mišljenju čak presudan) naših današnjih krvavih zbivanja, uobličen i odnegovan u tim starim „dobrim“ vremenima, koji se konstantno previđa ili prećutkuje: Armija. Jer, nijedan nacionalizam, ma kako zloćudan bio, ne bi proizveo ove krvave i razorne efekte bez dobrog naoružanja.

Kao svaki diktator, Josip Broz je morao da se uzda u neku silu. Verovatno je rano shvatio da Partija ne može biti ta sila. Od tajne policije je zazirao, što se vidi iz slučaja Ranković. Armija je bila njegovo omiljeno čedo, jer je bivši kaplar dobro znao snagu takve, hijerarhijski čvrste tvorevine. Znao je da u takozvanoj nesvrstanoj poziciji Jugoslavije između dva bloka ta armija teško da će imati priliku da bude upotrebljena protiv spoljašnjeg neprijatelja. Ipak je ta armija bila povećavana, naoružavana najmodernijim naoružanjem. Zašto? Zato što joj je bio određen drugi, „važniji“ zadatak: da stoji na straži pored živog faraona i pored njegove grobnice, da čuva njegov „lik i delo“: samoupravnu socijalističku Jugoslaviju. Armija to i čini do dana današnjeg – neuspešno.

Svakako, Jugoslavija je bila potrebna toj armiji ne samo iz ideoloških razloga na kojima je vaspitavana. Predimenzionirana u odnosu na mogućnosti i potrebe, privilegovana i razmažena, ta tvorevina je gutala sredstva, iscrpljivala privredu i odbijala da se saobrazi realnosti. Čak i cela tadašnja Jugoslavija teško je uspevala da izdržava tog dinosaurusa. I tako su proticale teške posttitovske godine, pod poznatom devizom „i posle Tita – Tito“!

Kada su počela prva komešanja, prvi ozbiljni nagoveštaji promena – Armija je reagovala i panično i tvrdo. Ali višepartijska mora je počela da se ostvaruje. Komunisti su pali prvo u Sloveniji i Hrvatskoj, zatim u BiH. Jesmo li zaboravili kako je Armija reagovala? Javno – saopštenjem svoje političke uprave o „privremenoj pobedi kontrarevolucije“ u Sloveniji i Hrvatskoj i oduzimanjem oružja teritorijalnoj odbrani. Tako je stvoreno osećanje ugroženosti i razlog za tajno naoružavanje „nepoćudnih“ republika, koje je odmah i otpočelo.

Tajno, Armija je reagovala pretvaranjem Srba u Hrvatskoj i BiH u taoce njene vizije Jugoslavije. Izgleda da je osnovna ideja bila da se, pomoću pretnje pobunom Srba, te republike primoraju da ostanu u Jugoslaviji i da i dalje daju svoj obol izdržavanju Titovog dinosaurusa. Na osnovu iskaza mnogih verodostojnih svedoka možemo rekonstruisati kako su se stvari odvijale: prvi emisari penzionisanih generala koji su Srbima u tim krajevima nudili oružje „za svaki slučaj“ – nisu bili baš uspešni; onda su došla podsećanja na prošle pokolje i glasine o budućim; posle toga – opet nuđenje oružja: opet glasine i odstrel „umerenih Srba“ (Rašković, Vukčević itd.), pa opet nuđenje oružja i tako dok oružje nije prihvaćeno. Strah, glupost, nestrpljenje, arogancija, revanšizam novih vlasti s druge strane stvarali su pogodno tle za eksploziju, koju armija nije htela ili nije umela da obuzda ni da s njom izađe na kraj.

Tako je ranjeni dinosaurus, srljajući iz poraza u poraz i ostavljajući za sobom nepojmljivo krvave tragove, stigao dokle je stigao, da uguši i satre svoje poslednje pribežište – Srbiju i Crnu Goru, koje su sada pretvorene u vojne logore. Čuvala je Armija to poslednje pribežište od početka, sklopivši neku vrstu eksplicitnog ili prećutnog pakta sa vlastodršcima u tim republikama. Setimo se samo uloge generala Kadijevića u predizbornoj kampanji u Srbiji 1990. godine, pa i u započetoj i prekinutoj kampanji za lokalne izbore u jesen 1991. Setimo se izvođenja tenkova na ulice Beograda u martu 1991. godine i izjave tog istog generala da se nije smelo dozvoliti da Milošević padne.

I budući da su Srbija i Crna Gora poslednje pribežište tog monstruma, koji još uvek – i posle svih gubitaka – raspolaže znatnim razornim potencijalom: recimo, raketama koje mogu biti upravljene na gradove naših suseda, nema razloga da se čudimo što su baš Srbija i Crna Gora na meti međunarodnog javnog mnjenja. Samo onome ko to ne shvata može izgledati da su postupci međunarodne zajednice nepravedni ili nepravični.

Evropa i svet koji nastoje da se razoružaju ne mogu ostaviti nedirnutom jedan veliki ratni potencijal (nekada peta po snazi armija u Evropi!) tim pre što su ljudi koji njime raspolažu dokazali svoju bezobzirnost i nehumanost – bilo da su njihove pobude bile komunistička ideologija, ili nacionalizam najbrojnije nacije, ili jednostavno želja za samoodržanjem i očuvanjem jednom stečenog privilegovanog statusa.

Ne smeta svetu pravoslavlje (uostalom, i Grci, i Rumuni, i Makedonci itd. pravoslavni su), ne bi mu odveć smetao čak ni hibrid socijalističko-privatnosopstveničkih interesa naših vlastodržaca da nije razorne moći kojom još uvek raspolaže ostatak nekadašnje armije. Taj svet, naravno, dobro zna da ni Hrvatska ni BiH ne raspolažu ni približno tako velikim vojnim kapacitetima, pa računa da će blagovremeno, posle okončanja sadašnjih ratnih dejstava, uspeti da sa njima to pitanje reguliše. Da li je račun ispravan – videće se.

Ko to ne vidi – jednostavno nema šta da traži u politici. Ali veća je verovatnoća da naši vlastodršci to dobro znaju i utoliko je licemerje kojim oni zaluđuju javnost u pogledu pravih uzroka izopštenosti iz međunarodne zajednice odvratnije.

Sva je prilika da se nalazimo pred dilemom: ili će Brozovo najmilije čedo, u uzaludnom nastojanju da se održi, najviše zla naneti narodu koji je Broz najmanje voleo, tj. Srbima, ili će se narod osvestiti, žrtvovati Armiju (tj. svesti je u normalne okvire i potčiniti demokratski izabranoj vlasti) i spasti sebe.

Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.

Peščanik.net, 24.02.2023.

DRUGA SRBIJA