Odlazak mediteranskog čoveka

Lošinj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Lošinj, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Pristup delu i životu Predraga Matvejevića (1932-2017), danas kada više nije sa nama, morao bi biti u skladu sa geopoetičkom metodologijom koju je sam izgradio tokom svog veka. Što više budemo ulazili u njegovo delo, da parafraziram poznati početak Mediteranskog brevijara (1987), sve manje će biti važno odakle smo krenuli, a više dokle smo stigli. Priča o ovom čoveku, zaljubljeniku u Sredozemlje i Jugoslaviju, kao jednom od važnijih otoka književnog i intelektualnog evropskog arhipelaga, mogla bi početi upravo od ideje koja je pokretala sva njegova istraživanja i javna istupanja: bila je to ideja o slobodi, o naporednom postojanju različitih kultura, religija, nacija, politika i društvenih koncepata. Tragajući za odgovorima na pitanja koja su postavljale dogmatske političke prakse savremenosti, Matvejević je išao ka počecima, dospevši tako do Mediterana gde se ideja evropske demokratije i začela. Stoga Mediteran u njegovoj interpretaciji nije bio nikakva teritorija ili akvatorijum, već stanje duha Evrope, Megreba i Levanta. Kao i Krleža, koji je pisao o “našoj prisutnosti na Mediteranu”, Matvejević je kopajući po idejama iz prošlosti tragao za potporom koja je u ovom delu sveta neprestano izmicala u savremenosti. Tako je dospeo do tragova starih gradova na obali, do otoka i poluotoka koji su se opirali tipologiji; sagledavao je čitav taj prostor kao arhiv zapretenih ideja iz kojih se rađala moderna civilizacija. Govoreći o lukama, kao i o mediteranskom čoveku oslobođenom nacionalnih stega, Matvejević je isticao da je njihova osnovna težnja bila da postanu slobodni. “Svaka prava luka”, pisao je, “teži da postane slobodnom, da postigne i stekne sve što je za to potrebno”. Istražujući talasologiju, on se posebno bavio “nastankom” imena Jadranskog mora, koje je od Venecijanskog zaliva, tokom dugih vekova, na osnovu drevnog polisa (H)Adria čija se lokacija ne zna, postalo more na koje je izašla Jugoslavija.

Razmišljajući o Mediteranu, Matvejević se pitao i o njegovim granicama koje su bile neuhvatljive. Pokušao je da istraži kojim se putevima mediteranski duh uvlačio u evropsko kopno i dokle je sve dopirao. Rečni slivovi bili su važne putanje duž kojih su se mogli pratiti tragovi kulturološkog prisustva Sredozemlja. Budući da je živeo u Jugoslaviji, ovaj filolog mora, oduvek suprotstavljen dogmatskom mišljenju, nastojao je da nasuprot jednopartijskom zarobljenom umu postavi demokratske tradicije Mediterana. Iz tog sudara, rođena je osobena vrsta matvejevićevskog kulturnog angažmana, kome je posvetio najveći deo svog života. Antistaljinista, libertin, profesor koji se bavio pitanjima književnosti i kulture, epistolarni disident, proučavalac dramaturgije valova i metafizike pomorstva, antinacionalista, izgradio je bogatu bibliografiju renesansnih žanrova, koje je koristio ne bi li ukazao na iščašenje našeg vremena. Bilo da je pisao brevijare, epistole, putopise, vodio razgovore ili u esejima pokušavao da dokuči udes Jugoslavije, Predrag Matvejević nikada nije odustao od magistralne putanje koju je sebi zacrtao već svojim ranim tekstovima o Sartru (1965) i društvenoj funkciji književnosti (1975). Velika polemika sedamdesetih godina oko Grobnice za Borisa Davidoviča Danila Kiša, koja se u stvarnosti protegla sve do sloma Jugoslavije, bila je za Matvejevića važna stanica na putu otpora onome što će u devedesetima prerasti u pravu jugoslovensku tragediju.

Njegova praksa pisanja otvorenih pisama, u kojima je zahtevao od vlastodržaca da odustanu od vlasti ili da se priklone „istinskoj demokraciji umesto demokraturi“, protegla se na dug period od 1974, kada je jedno takvo pismo uputio Titu, sve do 2007. kada se nakon ubistva Ane Politkovske obratio Vladimiru Putinu. U međuvremenu, pisao je Mihailu Gorbačovu, Slobodanu Miloševiću i Franji Tuđmanu. Niko od njih se nikada nije osvrnuo na Matvejevićeve javne opomene. Ovakav pokušaj demokratizacije javne sfere u evropskom kontekstu bio je i ostao redak slučaj. U Srbiji je, međutim, od 2012. nastupila posve drugačija praksa pisanja otvorenih pisama, koja su tzv. javni intelektualci upućivali „najmoćnijem čoveku“. Bila su to ulizivačka pisma podrške, javnih denunciranja političkih oponenata i zahtevanja da se „bivši“ najstrožije kazne. Među takvim intelektualcima i profesorima bili su i oni koji se danas hvale bliskošću sa idejama Krleže, Radomira Konstantinovića ili Mirka Kovača, koji će se već sutra pohvaliti drugovanjem sa Matvejevićem. Oni najviše vole pobunjene ljude, ali tek nakon njihove smrti, kada će im, recimo u Službenom glasniku, rado objaviti izabrana dela uz prigodni pogovor, kojim će nastojati da amortizuju sve ono šta su oni celog života zastupali.

Za ovaj deo mediteranskog zaleđa, ipak, kao jedna od najvažnijih knjiga Predraga Matvejevića ostaće svakako i feralovo dvostruko izdanje Gospodara rata i mira. U njoj je Matvejević zajedno sa Zlatkom Dizdarevićem i Vidosavom Stevanovićem (nikada mi neće biti jasno, otkud on u toj priči?!) ocrtao političke portrete trojice ratnih lidera Jugoslavije: Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Alije Izetbegovića. Dramsku strukturu, šekspirovsku dinamiku života i smrti, kao i izlaz ove tragedije na Mediteran, dao je upravo sam Matvejević. Pored sumorne geneze ovih političara i njihovih politika, on je ostavio i jedan zapis, koji ostaje kao nezaobilazno svedočanstvo poslednjeg čina jugoslovenske tragedije. Naslov ovog teksta je „Na Jadranu, Kosovo“. Reč je o izbeglicama sa Kosova koje su, bežeći od rata u proleće 1999, prelazile preko Albanije do Valone, odakle su potom preko Otrantskih vrata pokušavale da dođu do Italije. Matvejević piše o svojim susretima s tim ljudima i njihovim svedočenjima. „Nisam čuo lošu riječ o srpskim komšijama“, beleži on, „ali vojsku i posebno miliciju spominju po zlu“. Za njima su ostala spaljena sela, srušene džamije, masovne grobnice.

Matvejevićeva oporuka, izrečena u jednom od poslednjih intervjua, odnosila se pre svega na zajednički jezik, kulturnu povezanost bivše Jugoslavije ali i na opasnost od nacionalista, „koji su još uvek jaki i spremni na sve“.

On sȃm, povukao se među senke mediteranskih gradova, odakle je zapravo i otpočeo svoje kosmopolitsko putovanje. Otišao je u vreme opšte oseke mediteranskog duha sa evropskog kontinenta.

Peščanik.net, 11.02.2017.

Srodni linkovi:

Parobrod: Skup posvećen Predragu Matvejeviću

Bora Ćosić – Neravnopravni boj sa silama nemerljivim

TEMA – JUGOSLAVIJA

PREDRAG MATVEJEVIĆ NA PEŠČANIKU

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)