Vesti o hapšenju bivšeg direktora EPS i grupe sa njim povezanih lica, a potom još nekoliko sličnih o hapšenjima nekih, objektivno drugorazrednih pripadnika „elite“, nisu, za iole upućene, predstavljale neko posebno iznenađenje. Hapšenja je, u kontekstu kako je rekao „do sad najžešće borbe protiv korupcije“ vrlo glasno najavio (mada je po Ustavu i po Zakoniku o krivičnom postupku potpuno nenadležan) predsednik Republike, rekavši pri tom da tužilaštva sad imaju „odrešene ruke“, da bi odmah potom usledilo brzo postupanje tužilaštva i tako potvrdilo da je Ustavom i zakonima garantovana samostalnost tužilaštva iluzija i da tužilaštvo deluje kao transmisija političke vlasti u skladu sa njenim dnevnopolitičkim interesima.
Na delu je zapravo pokušaj stvaranja privida nekakve energične borbe protiv korupcije. I mada će najverovatnije u tu svrhu uslediti još sličnih hapšenja, koja će biti propraćena maksimalnom medijskom podrškom, taj pokušaj je unapred osuđen na neuspeh. Jer nezaobilazna je činjenica da je, manje više istim rečima, žestoku borbu protiv korupcije isti čovek najavio i pre 12 godina u vreme dolaska na vlast ali je ona potpuno izostala. Šta više, na očigled građana nova „elita“ se bogatila na gotovo neverovatan način, bahato ne krijući svoja enormna bogatstva od javnosti. A Agencija za sprečavanje korupcije, MUP, tužilaštvo, Poreska uprava, Uprava za sprečavanje pranja novca, zatvarali su oči pred tim. Ilustrativan, tipičan a doslovno tragikomičan primer je Zakon o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu koji je vlast u vreme donošenja najavila kao moćno antikorupcijsko sredstvo, a po kome je za četiri godine donela jedno jedino rešenje, i to protiv nekog anonimusa. Globalni indeks percepcije korupcije, pokazatelj koji je kao apsolutno relevantan označila i sama Vlada Srbije u svojoj Strategiji, jasno govori da za 12 godina aktuelne vlasti ne samo da nije bilo rezultata u borbi protiv korupcije, nego je iz godine u godinu stanje bivalo sve gore i gore. Pre nekoliko dana objavljeni Indeks percepcije korupcije za 2024, sa do sad najgorom ocenom i najlošijim plasmanom Srbije, to je još jednom potvrdio.
Čak ni početna, udarna vest o hapšenju bivšeg direktora EPS i njegovih kompanjona ne deluje naročito ubedljivo. Prvo, jer su stvari koje im se stavljaju na teret stare i po više godina pa se postavlja pitanje – zašto su tek sad aktuelizovane? I drugo, jer se i dalje ne zna zapravo ništa o nekim neuporedivo krupnijim slučajevima, poput onog poznatog i po smenama tužiteljki Savović i Paunović i po frapantnim činjenicama da je kompanija „Bauvezen“, javnosti gotovo nepoznata, sa EPS-om i državom sklopila najmanje 100 ugovora vrednih preko 130 miliona evra, iako je dugovala ogromne iznose za porez. Šta više i da su vlast, država i državne firme sa njom, čak i nakon što je došla u blokadu, potpisale više novih višemilionskih ugovora.
Ali nije sve u milionima evra. Hapšenje bivšeg direktora baš EPS sticajem okolnosti podseća na to da se stvarni obim štete, a pogotovo rizika po javne interese i ljudska prava, ne izražava uvek i nužno samo u ogromnim iznosima evra ili dinara. Podsetilo me da sam potaknut izveštavanjem nekih nezavisnih novinara i medija još odavno govorio i pisao o nekim javnim nabavkama EPS-a vrednim „samo“ više desetina miliona dinara, ne evra. Njihov predmet, skriven iza benigne formulacije „audio i digitalna oprema“, ili „oprema za servisiranje telefona“ bili su dronovi snabdeveni opremom za nadzor, kamere izuzetne osetljivosti za snimanje u svim uslovima i za biometrijsko prepoznavanje lica, oprema za praćenje i lociranje, uređaji za tajno snimanje razgovora i ometanje telefonske komunikacije, softveri za prikupljanje i analizu ličnih podataka i lozinki za pristup društvenim mrežama, dekodiranje i čitanje podataka učitanih u telefone i klaud. U najkraćem, bile su to stvari koje je praktično nemoguće povezati sa normalnim aktivnostima državnog preduzeća čiji je posao proizvodnja i distribucija električne energije.
Raskorak između legalnih aktivnosti preduzeća i korišćenja opreme kakva je nabavljena bio je očigledan, ogroman, apsurdan. Da se javno preduzeće koje raspolaže sa milijardama evra, a iz godine u godinu proizvodi sve manje a uvozi sve više, pravi gubitke, zapušta i ne zamenjuje zastarele agregate pa zagađuje životnu sredinu više nego sve elektrane na ugalj u EU zajedno, povrh svega još i upušta u aktivnosti koje eventualno priliče nekoj državnoj bezbednosnoj strukturi – deluje i neverovatno i neprihvatljivo. Pa je podjednako neverovatno i neprihvatljivo da to (makar da je na čelu preduzeća bio čovek sa bezrezervnom podrškom vrha vlasti) nije bilo zanimljivo za tužilaštvo.
A mnogo pitanja s tim u vezi predugo čeka na odgovore. Za koga je oprema zaista nabavljana? Gde je ona sada? U koje svrhe i ko je koristi? Neka politička stranka, nekakvi „lojalisti“, kontroverzni biznismeni, tabloidi, kriminalci…? Da li se slične stvari kriju i iza sličnih javnih nabavki drugih državnih preduzeća?
Na ova i mnoga druga pitanja čiji značaj se ne meri samo evrima bi trenutno „žestoko“ aktivirani tužioci, pogotovo kad su im već „odrešene ruke“, morali brzo dati valjane odgovore. Osim, razume se, ako su im one odrešene samo za precizno definisane zadatke, u propagandne svrhe, a jezici im ostali trajno zavezani.
Peščanik.net, 15.02.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Kreatori politike - 19/03/2025
- Brown, black or blue shirts - 13/03/2025
- Smeđe, crne ili plave košulje - 10/03/2025
