Dok se u Srbiji razmišlja o što grandioznijim stadionima i dvoranama, vodilje urbanista pri projektovanju novih olimpijskih borilišta u Londonu bile su revitalizacija Vest Hama, industrijskog, najsiromašnijeg kvarta, i niski troškovi održavanja u decenijama nakon spektakla; stoga su mnoge hale i bazeni za sportove bez tradicije u Velikoj Britaniji montažni i biće uklonjeni po završetku Igara
Poslednjih godina u Srbiji je aktuelizovano pitanje izgradnje i potonjeg održavanja modernih sportskih objekata, ponajviše u vezi sa modernizacijom oronulih stadiona dva najpopularnija ovdašnja fudbalska kluba. Debatu i nekoliko tematskih tribina, podstakla jei Evropska fudbalska federacija( UEFA) nagoveštajem da bi mogla pomoći pri izgradnji šest stadiona za klubove iz unutrašnjosti. U osnovi, predlaže se da se troškovi upotrebe i održavanja stadiona, arena i bazena, delom i aktivnost klubova koji koriste objekte, finansira iz izdavanja pod kiriju komercijalnog prostora smeštenog pod tribinama poligona.
Iskustva poslovanja dve naše najveće sportske dvorane, Arena u Beogradu i SPENS u Novom Sadu, je izrazito negativno. Samo za tekuću aktivnost, u oba slučaja grad iz budžeta izdvaja po dva miliona evra godišnje. Na povratak uloženog niko i ne pomišlja.
Olimpijske igre u Londonu su prilika da razmotramo kako su Britanci pristupili tako zahtevnom poslu kao što je izgradnja ili revitalizacija ogromnog broja objekata za potrebe najvažnijeg i najobuhvatnijeg sportskog takmičenja na svetu.
Po pravili, domaćini igara nadmetali su se u grandomaniji, posebno pri projektovanju sportske i prateće infrastrukture. Pristup Londona, koji od 27. jula do 12. avgusta po treći put ugošćuje najbolje atlete sveta, je drugačiji: sve je moderno, atraktivno, ali štedljivo i izgrađeno tako da troškovi održavanja i operativne upotrebe narednih decenija budu što niži. Podjednako je značajna i namera britanske prestonice da igre iskoristi i za revitalizaciju Vest Hama, istočnog, najsiromašnijeg kvarta Londona, u kome je decenijama bila skoncentrisana teška, često i zagađujuća, industrija.
Aktuelna ekonomska kriza, socijalne nevolje, uticali su da ovogodišnji domaćin smanji budžet na 11,2 milijarde evra i redukuje podizanje novih objekata. Gro novca utrošeno je na obnovu i dogradnju komunalne infrastrukture, od kanalizacije, električne mreže, saobraćajnica do parkova i pojasa zelenila. Čak 98 odsto sredstava na raspisanim tenderima izborile su firme sa Ostrva, pa organizatori diskretno ukazuju kako su Igre pomogle domaću građevinsku operativu u vreme nezapamćeno male potražnje upravo u sektoru građevinarstva.
Možda su pre sedam godina, kada je Međunarodni olimijski komitet odredio domačina, Londonci bili skloniji spektakularnosti. No, promenjen društveni milje nije zaobišao ni prestonicu Ujedinjenog kraljevstva. Mnogi su se priklonili mišljenju da posle prošlih igara u Kini i ciljnog oblikovanje Pekinga kao svetskog centra moći i prestiža, valja “prikočiti” u nadmetanju za što veći stadion, bazen ili prateći hotel. Londonci su odgovor potražili u ekološki, urbanistički i, pre svega, finansijski održivoj izgradnji.
Istine radi, nije baš sve u odgovornosti Ostrvljana; posledice komotne i neodgovorne gradnje za igre u Sidneju i Atini su porazne. I pre nadmetanja 2000. godine, Sidnej je imao dovoljno borilišta u centru grada. Međutim, volja za prestižem i kriterijumi MOK-a iznedrili su nove sportske paviljone po periferiji. Danas se, međutim, sem akvaparka, od olimpijskih arena malo šta koristi. Više od decenije bezuspešno se raspisuju konkursi za alternativno koriščenje hala i stadiona. Nije prihvaćen ni predlog da se sve transformiše u reon za socijano stanovanja; slično preoblikovanje nekadašnjeg olimpijskog sela rezultiralo je stanovima skromnog kvaliteta, neupotrebljivim.
Sportska infrastruktura Atine višestruko premašuje postolimpijske potrebe i nije asimilivana u urbano tkivo grada; neupotrebom i skupim održavanjem troše se neverovatna budžetska sredstva. Na stadionu Spiridon Luis, sa najvećim krovom na svetu, nije bilo takmičenja nakon Igara; prazan je i kompleks bazena od kojih je najveći za čak 16.000 gledalaca. Zaboravljeni su i veledrom, teniski tereni, dok danas izgleda suludim da se u centralnom kvartu gradi staza za kanu na divljim vodama, odavno sasvim zapuštena.
Britanci su proučili iskustva prethodnika, naročito upotrebu objekata nakon Olimpijade. Odlučili su da se arene za u Britaniji sportove bez tradicije grade montažno i odmah po završetku igara uklone. Tu, međutim, nije kraj; i trajni objekti biće po okončanju olimpijskih nadmetanja umanjeni, primereno potrebama redovnih sportskih priredbi. Ključno je da operativni i troškovi održavanja u budućnosti budu prihvatljivi.
Mada u Londonu postoje moderni veliki stadioni, Vembli, Emirates i Tvikenhajm, za igre se u Vest Hemu izgradio još jedan, kapaciteta 80.000, prvenstveno za atletiku. Cena, 700 miliona evra, tri puta je niža od cene nešto većeg u Pekingu. Četvrtina upotrebljenog materijala je iz reciklaže. Objekat je sa nizom privremenih elemenata koji mogu da se uklone. Nakon Igara, gornji nivo tribina će biti demontiran, kapacitet umanjen na 25.000 posetilaca, dovoljno za sva atletska nadmetanja osim olimpijskih, a moći će se održavati i muzički koncerti, kulturni spektakli. Među arhitektama stadion se priznaje kao umešno, tehnološki genijalno i finansijski ispravno planirano rešenje. Ostaće u javnom vlasništvu.
U novi plivački kompleks talasasatog krova, projektovanog u birou zvezde arhiteklture Zahe Hadid, uloženo je 340 miliona evra i on je već postao novi simbol Londona. Uz glavni modul čine ga i dva bočna, montažna, planirana da se nakon takmičenja uklone, a da se kapacitet gledališta, sa olimpijskih 17.500 svede na 3.000 gledalaca, taman za standardna plivačka nadmetanja. Uz plivački, ovaj objekat ima i bazene za skokove i sinhrono plivanje.
Neposredno pored kompleksa je i bazen za vaterpolo, privremeni objekat za 5.000 posmatrača koji se uklanja po završetku igara. Slično je i sa košarkaškom dvoranom u kojoj se igraju prvoetapne utakmice. Locirana je uz retko zanimljivo biciklističko trkalište, potpuno održiv veledrom sa tako osmišljenim sistemom cirkulacije vazduha da nije potreban mašinski sistem ni za klimatizaciju, ni za provetravanja!
Dvorana za hokej na travi je kapaciteta 15.000 ljudi; po okončanju igara biće dislocirana pola kilometra dalje i svedena na realnih 3.000 posetilaca. Pažnju izaziva Bokserska arena, potpuno fleksibilna i sa sistemom pomičnih tribina. Omogućava na dnevnom nivou promenu borilišta, dimenzije terene, kapaciteta gledališta. Ovde će se nakon Olimpijade boriti rukometaši, odbojkaši, stonoteniseri, mačevaoci i takmičari drugih dvoranskih sportova.
Bez obzira što je revitalizacija Vest Hema bila primarna, mnogi objekti se nalaze na istorijskim lokacijama Londona. Takva je privremena dvorana za odbojku na pesku u samom centru, na Konjičkoj paradi, gde je nedavno obeležen jubilej britanske kraljice. TV kamere su postavljene tako da gledaoci širom sveta vide Big Bena I ostale prepoznatljive topose Londona. Streličari se nadmeću na terenima za kriket, preponski jahači u najstarijem londonskom parku iz 1433. godine. Kajakaši i kanuisti na divljim vodama nastupaju na dalekoj periferiji Londona.
Pored niza odličnih novih i funkcionalnih privremenih objekata, tokom igara koriste se i postojeći sadržaji širom Londona, pa i Engleske. Fudbaleri igraju u Mančesteru, Hjukastlu, Koventriju, finale na Vembliju. Arena u Griniču je potpuno rekonstruisana i već godinu dana je najposećeniji objekat, bilo da su u pitanju sportska nadmetanja, bilo koncerti. Tenis se, naravno, igra na terenima Vimbldona.
Britanci su ispoljili novi pristup najvećem sportskom samitu. Primereno globalnoj krizi, racionisali su, ne umanjujući funkcionalnost i inovativnost, svuda gde se moglo. Zahtev za velikim brojem objekata, uslovljen širinom olimpijskog takmičenja, u startu za domačine najvećeg takmičenja predodređuje samo bogate države i bogata društva. I računica štedljivih Engleza pokazuje da će tokom Olimpijade od dva miliona očekivanih turista inkasirati tek tri milijarde evra. Koliko je realno da se do utrošenih 11,2 milijarde dođe narednih godina kroz uvećanu i izreklamiranu turističlku ponudu, pokazaće vreme. Baš kao što će se tek za nekoliko sezona moći pouzdanije oceniti koliko je novi koncept održiv – urbanistički, ekološki i finansijski.
Nisu organizatori iz Londona jedini koja zagovaraju racionalniju izgradnju arena. Mišel Platini, predsednik UEFA, se zalaže da se završni turnir 16 najboljih reprezentacija Starog kontinenta održava u više država. Dislociranjem, utakmice bi se igrale u gradovima sa postojećom sportskom i pratećom infrastrukturom, čime bi se izbegla gradnja stadiona u mestima sa prosečnom fudbalskom ekipom, gde su nakon šampionata to “beli slonovi”, bez prave namene.
Odgovorno se ponaša i Evropska atletska federacija. Domačin ovogodišnjeg šampionata po treći put je bio Helsinki, u kome je održano i svetsko prvenstvo, a svake sezone se odvija i visoko kotirani miting, te brojna juniorska i nadmetanja Baltičke zone i Skandinavije. Učestala nadmetanja doprinose ekonomičnosti objekta. Za domaćina narednog šampionata određen je Cirih, odredište najprestižnijeg atletskog mitinga, u kome odavno postoji sva atletska i prateća infrastruktura.
I dok u Evropi, suočenoj sa krizom koja postupno prelazi u depresiju nalik onoj iz 30-ih godina prošlog veka, grade samo najnužnije poligone, striktno vodeći računa o dugoročnoj održivosti svakog objekta, u Srbiji se vodi kampanja za izgradnju novih megastadiona, navodno isplativih na osnovu pratećeg komercijalnog prostora. Ako nam iskustvo naše dve najveće dvorane nije dovoljno, ne bi bilo loše da ponešto naučimo i od britanskih olimpijskih arhitekata i finansijera.
Peščanik.net, 04.08.2012.
