Foto: Slavica Miletić
Foto: Slavica Miletić

Izveštaj o napretku Srbije na putu ka članstvu u Evropskoj uniji još jednom je interpretiran različito od strane vlasti i „analitičara bliskih vlasti“ sa jedne, i svih ostalih sa druge strane. Više nije vest da Evropska unija primećuje ozbiljne nedostatke koje Srbija ispoljava na (navodnom) putu ka članstvu. To se i dalje uvija u diplomatske oblande, ali se jasno pokazuje kroz odbijanje otvaranja novih pregovaračkih poglavlja. Vlast zbog toga ne brine previše. Evropska unija joj je zanimljiva samo zbog predpristupnih fondova i raznih drugih finansijskih podsticaja koje obilato koristimo kao država, a da zauzvrat ništa ne dajemo. Uostalom, dovoljno je pogledati strateška opredeljenja države u nekim oblastima kao što su energetika i ekologija. EU zatvara termoelektrane, a nama Kina gradi novu. Afera sa Rio Tintom pokazuje da standardi zaštite životne sredine neće skoro biti dostignuti i da će eventualno formalno proklamovanje da se to desilo biti samo politička odluka. Čini se da EU ipak ne želi da se upusti u avanturu sa nama.

Poglavlje 19, koje se odnosi na tržište rada i socijalnu politiku, nikada nije bilo u fokusu javnosti i političara kao što je na primer slučaj sa poglavljima 23 i 24. Ipak, poruke koje se kroz njega provlače pokazuju primetno odstupanje Srbije od standarda radnog prava u EU, čak i u tradicionalno deskriptivnom tekstu koji se ne fokusira na kritiku najvažnijih sistemskih problema. Ipak, i ono što je navedeno otkriva dublju pozadinu svakog pojedinačnog nedostatka.

Šta se sve navodi u izveštaju, a što bi moglo da se protumači kao implicitno ili eksplicitno kritikovanje postupanja države na tržištu rada:

1) Nema novog Zakona o radu, a postojeći je samo delimično usaglašen sa propisima EU. I ne samo to, nego vlast sada aktivno beži od donošenja novog Zakona o radu, jer bi on podrazumevao – uz primamljiva rešenja koja bi dodatno „fleksibilisala“ rad, a koja su očigledno dobrodošla – niz rešenja koja bi urušila sistem radne eksploatacije, pre svega kada je reč o radu van radnog odnosa. Zbog toga se smišljaju tragično neinteligentni izgovori zašto se donošenje novog zakona odlaže – iako se u izveštaju konstatuje da je on nužan kako bi se ocena usklađenosti promenila.

2) Nema novog Zakona o štrajku. Postojeći je napunio četvrt veka i promenio tri državna uređenja. Zastareo je, ali je njegov glavni problem to što je nedorečen. A nedorečenost je mutna voda u kojoj vlast rado pliva, jer tako može garantovati nesavesnim poslodavcima da će im svašta proći – i u tome treba tražiti razloge beskrajnog odlaganja njegovog donošenja, iako postoje već gotovi modeli koji bi se mogli usvojiti do kraja ove godine.

3) Nema socijalnog dijaloga. Ako vam se u ovakvom dokumentu godinama unazad spočitava da morate „značajno da ojačate“ bipartitni i tripartitni socijalni dijalog na svim nivoima – to znači da socijalnog dijaloga uopšte nema. To je jasno na osnovu nevešto fingiranih „rezultata“ Socijalno-ekonomskog saveta, činjenice da u privatnom sektoru gotovo da nema posebnih kolektivnih ugovora, kao i da postoji niz destimulacija socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja. Sva moć odlučivanja faktički je preneta na lobističke grupe i organizacije, pa i normativa prati isključivo kapital a ne interese socijalnih partnera, gazeći bez milosti sve standarde radnog prava.

4) Rad na crno i dalje cveta. Nisu propustili autori izveštaja da pokažu kako im je poznato da „uspeh“ u smanjenju neformalnog rada u toku 2020. to zapravo nije, već je reakcija tržišta rada usmerena ka najranjivijima u kriznim vremenima – rad na crno opao je jer su radnici na crno prvi na sebe primili negativne efekte krize izazvane pandemijom. Nisu takođe propustili da na veoma korektan ali bolan način kažu šta misle o aktivnostima inspektora rada – i pored njihovog zalaganja da se sa postojećim kapacitetima suprotstave radu na crno, efekata praktično nema. Ovo nije kritika upućena inspektorima rada već pre svega državi koja uporno odbija da reformiše Inspektorat za rad, da ga učini bolje opremljenim, brojnijim i moćnijim kada je reč o nadležnostima i ovlašćenjima inspektora.

5) Ignorisanje Međunarodne organizacije rada se ne prašta. I Evropska unija našla je za shodno da pomene da država, u pokušaju da umanji domete inspektora rada i obesmisli njihov najvažniji segment rada – vanredni nenajavljeni nadzor – krši standarde Međunarodne organizacije rada i već nekoliko godina se aktivno oglušuje o pozive MOR-a da to ispravi. Naime, Zakon o inspekcijskom nadzoru je praktično zavezao ruke inspektorima rada kada je reč o nenajavljenom nadzoru poslodavaca. Nenajavljena poseta inspektora je osnovni način da oni u skladu sa svojim skromnim ovlašćenjima uoče nepravilnosti na terenu. Ako najave posetu kako je zakonom predviđeno, nadzor gubi smisao jer poslodavac ima dovoljno vremena da našminka svoju dokumentaciju, radnike i radni prostor za taj dan inspekcije. A čim inspektor rada ode, nastavlja se nezakonita praksa. Takvo rešenje je apsurdno, ali je još ministar Đorđević izričito rekao da Srbija neće ništa uraditi da bi se usaglasila sa standardima nenajavljenog inspekcijskog nadzora – jer nam (im) se tako može. Možda će sada promeniti mišljenje, budući da je ovo pitanje (očekivano) postalo važno i na nivou poglavlja 19.

6) Pogrešno usmerene mere pomoći za vreme pandemije. Važno je napomenuti da se u izveštaju konstatuje i da vlast nije bila sposobna da odredi prioritete za davanje finansijske podrške pojedincima, pa su tako neki ostali bez ikakve pomoći. Ne konstatuje se međutim druga strana ovog problema – da su poslodavci kojima pomoć ni u jednom trenutku nije bila potrebna mogli da je lako ostvare, čak i mnogo lakše nego poslodavci čije je poslovanje odista bilo ozbiljno ugroženo (ovo posebno važi za mikro i mala preduzeća i preduzetnike).

Šta izveštaj propušta da uvidi? Na primer, pominje se ozloglašeni projekat „Moja prva plata“ kao način radne aktivacija mladih, ali se ne izvodi suštinski zaključak da je u pitanju neustavna avantura uspostavljanja radne eksploatacije mladih ispod svakog nivoa radnih prava garantovanih Ustavom i zakonom o radu. Izuzetna i rekao bih divljačka eksploatacija neustavnog rada van radnog odnosa, koja je eksplodirala kroz usvajanje novih agresivnih normativnih rešenja, koja su jednostavno rečeno nemoralna, nalazi se kao i uvek ispod radara autora izveštaja o napretku. Verujem međutim da će u narednim godinama i ovo postati jedan od uočenih ozbiljnih problema.

Da li će nas i koliko EU čekati da se upristojimo dovoljno da bismo postali deo evropske porodice? Čini se da je poruka iz Brisela odavno poslata i da su je svi shvatili, ali se ne izgovara glasno, jer vlastima odgovara nedorečenost i po ovom pitanju. Uostalom, ionako zvanično živimo neku virtuelnu realnost koja ne postoji. Iako je poglavlje 19 zanemareno i – ako mi dozvolite da se tako izrazim – uglavnom služi za potkusurivanje u političkim pregovorima o članstvu, nemoć da se ono otvori u prethodnim godinama jasan je pokazatelj ne samo koliko vlast nije spremna da se harmonizuje, nego koliko tako nešto ni ne želi. Radno-eksploatatorski zakoni i prakse koje postoje sasvim su u skladu sa politikom „trke do dna“.

Ne postoji mogućnost da se usaglasimo sa EU standardima radnog prava, a da to ne proizvede pozitivan efekat na kvalitet uslova rada svakog pojedinačnog radnika. Neće to biti ništa spektakularno za one koji već imaju koliko-toliko dobre poslove. Ali za sve ostale radnike će značiti oštar zaokret nabolje. Možete da zamislite kako će takav pomak biti dočekan od strane predatorskih investitora koji danas kreiraju zakone i politike. U konačnom ishodu to bi značilo da aktuelna vlast treba da preuzme odgovornost za brigu prema radnicima u Srbiji, za šta ona nema ni političke volje ni kapaciteta. Stoga je jasno da ona neće dovesti Srbiju do EU. I ne samo to, jasno je i da promene koje se vezuju za harmonizaciju sa propisima Evropske unije nisu dobrodošle, dokle god se primenjuju politike koje odgovaraju samo navodnim kapitalistima, oportunistima i predatorima koji nam trenutno kroje radnopravnu i socijalnu realnost. Možda da promenimo politike na vlasti? Razmislite o tome, nezavisno od evropske budućnosti koja svakim danom izgleda sve manje izvesna.

Peščanik.net, 08.11.2021.


The following two tabs change content below.
Mario Reljanović je doktor pravnih nauka, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu. Bavi se temama iz oblasti radnog i socijalnog prava, ljudskih prava i pravne informatike. U periodu 2012-2018. radio je kao docent i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Union. Na istom fakultetu je u periodu 2009-2018. bio na čelu pravne klinike za radno pravo. Predsednik je udruženja Centar za dostojanstven rad, koje se bavi promocijom radnih i socijalnih prava. Saradnik je više drugih organizacija civilnog društva i autor nekoliko desetina stručnih i naučnih radova. Za Peščanik piše od 2012. godine.

Latest posts by Mario Reljanović (see all)