Operacija Reka uopšte nije bila operacija. Nije to bila vojna aktivnost usmerena prema neprijateljskim vojnicima, niti je imala bilo kakav vojni cilj. Jedina meta bili su albanski civili sa Kosova i njihova imovina. Tokom dva dana – 27. i 28. aprila 1999. godine – Vojska Jugoslavije i MUP Srbije ubili su u selima oko Đakovice, pre svega Meji i Korenici, oko 350 albanskih civila, hiljade njih su proterane, a kuće su im spaljene. Pre ubistava i proterivanja sve žrtve temeljno su opljačkane. Iz opljačkanih stvari izdvojeni su lični dokumenti koji su spaljeni, da bi se zauvek osujetio povratak proteranih.
Povod za Operaciju Reka bilo je ubistvo petoro policajaca u selu Meja 22. aprila 1999. godine. Ubila ih je OVK, ali odmazda nije bila usmerena na OVK, već isključivo na civile. Pred Haškim tribunalom se čulo da je naređeno da zbog ubistva srpskih policajaca treba „eliminisati barem 100 glava i spaliti sve kuće“. Stvarni uzrok operacije bio je isti kao i uzrok zločina koji su do tada bili počinjeni – desilo se jer je bilo dopušteno i poželjno. A bilo je dopušteno i poželjno zbog višeg cilja – proterivanja Albanaca sa Kosova.
Operacija Reka bila je vrhunac talasa zločina na Kosovu. Ako se pogledaju samo zločini koji su procesuirani pred Haškim tribunalom, vidljivo je da je pre tog kraja aprila 1999. već počinjen (pre)veliki broj zločina. Recimo, već drugog dana NATO bombardovanja – 25. marta 1999 – u selu Bela Crkva ubijeno je 59 albanskih civila, među njima cele porodice sa malom decom. Sutradan, 26. marta, u mestu Suva Reka izbrisana je porodica Berisha – ubijeno je najmanje 45 žena, dece i nekolicina muškaraca. Istog dana, u Maloj Kruši ubijeno je 111 muškaraca i dečaka. Dva dana kasnije u Izbici su ubijena najmanje 132 muškarca, među kojima je bio staraca i invalida. Tog dana je u Podujevu ubijeno 14 žena i dece iz porodica Bogujevci, Duriqi i Lugalliu. U noći između 1. i 2. aprila 1999. u Đakovici je ubijeno 20 žena i dece. Moglo bi se nabrajati još dugo. U Hagu je procesuiran tek deo ubistava albanskih civila na Kosovu, a ovde je pobrojan tek deo zločina procesuiranih u Hagu.
Ipak, i ta ograničena lista užasnih zločina daje odgovor na pitanje kako je Operacija Reka bila moguća. Bila je naprosto deo obrasca. Prethodno pobrojanim ubistvima zajedničko je to što su ih počinili pripadnici regularnih policijskih i/ili vojnih snaga Srbije i SR Jugoslavije, kao i to da niko od počinilaca ni slučajno nije procesuiran ili pozvan na bilo kakvu odgovornost. Zašto? Zato što je to bio deo plana. Plana da se albansko stanovništvo talasom nasilja zastraši do te mere da im ne preostane ništa drugo nego da napuste Kosovo. Taj plan najbolje je, uoči početka NATO intervencije, opisao Vojislav Šešelj u svojstvu potpredsednika vlade Srbije: „Ako dođe do bombardovanja od strane NATO pakta, ako dođe do američke agresije, mi Srbi ćemo prilično stradati, ali Albanaca na Kosovu neće biti.“
Ubistva albanskih civila, zastrašivanje, silovanje, pljačka, paljenje kuća, rušenje džamija, uništavanje dokumenata, sve to je činjeno sa jednim jedinim ciljem. Da svi preživeli odu iz Srbije. I zaista, u Albaniju i Makedoniju pobeglo je oko 800.000 Albanaca sa Kosova. Ne zbog straha od NATO bombardovanja, ne zbog delovanja OVK, već isključivo zbog terora koji su na Kosovu sprovodile regularne policijske i vojne snage države u kojoj su ti ljudi živeli.
Operacija Reka doprinela je zajedničkom zločinačkom cilju. Kao i u prethodnim slučajevima, ni za ubistva u Meji, Korenici i okolnim selima niko nije odgovarao. Jedino u šta su resursi bili uključeni bilo je prikrivanje tog zločina. Po haškim presudama, 287 tela ljudi ubijenih tokom Operacije Reka pronađeno je dve godine kasnije u masovnoj grobnici u Batajnici, nadomak Beograda. Niko od ubijenih nije imao uniformu, niko nije nosio oružje, niko nije bio ubijen pod amblemom OVK. Bilo je to običan svet, poljoprivrednici, zanatlije, radnici, domaćini, zabavljeni svako svojom egzistencijalnom mukom, uz njih često njihovi sinovi, dečaci odvedeni u smrt zaokupljeni sanjarenjem o boljoj budućnosti od one koju su im devedesete na Kosovu mogle ponuditi.
Za zločine počinjene tokom Operacije Reka suđeno je samo pred Haškim tribunalom. Prvo se kao jedan od zločina našao u optužnici protiv Slobodana Miloševića, u vreme sukoba na Kosovu predsednika SR Jugoslavije, (umro pre kraja suđenja), potom i u optužnici (i presudi) za kosovske zločine protiv bivšeg predsednika Srbije Milana Milutinovića (oslobođen svih optužbi), potpredsednika vlade SRJ Nikole Šainovića (osuđen na 18 godina zatvora), načelnika Generalštaba VJ Dragoljuba Ojdanića (15 godina zatvora), komandanta Treće armije VJ na Kosovu Nebojše Pavkovića (22 godine zatvora), komandanta Prištinskog korpusa Vladimira Lazarevića (14 godina zatvora), načelnika Štaba MUP-a za Kosovo Sretena Lukića (20 godina zatvora). Konačno, u zasebnom predmetu osuđen je i načelnik Resora javne bezbednosti MUP-a Srbije Vlastimir Đorđević (18 godina zatvora).
Haški tribunal je osudio one najviše rangirane. Trebalo je da to bude put kojim će ići domaće pravosuđe u Srbiji. U Hagu su ispitani vojni insajderi, preživeli svedoci, u dokaze je uvršten veliki broj dokumenata. Srbija je trebalo da nastavi tim putem i pred lice pravde izvede one srednje rangirane i, sledstveno, direktne počinioce zločina, baš kao i organizatore i izvođače premeštanja tela sa Kosova u Srbiju. Nije se desilo i neće se desiti. Umesto toga, haški osuđenici se, kako koji bude pušten iz zatvora, rehabilituju i promovišu u heroje, predavače na vojnim akademija i, najgore od svega, moralne vertikale društva. U svojoj nemoći, maloj i sve manjoj manjini u srpskom društvu ostaje da u nepristajanju na dominantni narativ ne zaboravi žrtve i oda im počast u svakoj mogućoj prilici.
Realizovano u saradnji sa forumZFD-om.
Peščanik.net, 27.04.2023.
Srodni linkovi:
Una Sabljaković: Operacija Reka – zločin za koji u Srbiji nije suđeno nikom
VIDEO: Operacija Reka – 24 godine
Predstavljanje dosijea „Operacija Reka“ FHP 2015.
Milica Kostić – Pomagači udruženog zločinačkog poduhvata u državnoj službi
KOSOVO