U načelu bi trebalo da stranke, bilo da su na vlasti ili u opoziciji, nude programe na osnovu kojih se glasači odlučuju za koga će da glasaju.
Ukoliko je reč o praktično istom programu koji, recimo, nude stranka na vlasti i ona u opoziciji, glasači bi se odlučivali ne samo po tome da li im je taj program u interesu već i koja bi od stranaka bila spremna, ili bi bila spremnija, i da ga sprovede. Izbori, između ostalog, služe i tome da se stranka na vlasti zameni onom iz opozicije čak i ako se ne razlikuju po programima koje bi da sprovode, već zato da se dodatno podstaknu da ih zaista i sprovedu ukoliko bi da budu reizabrani ili izabrani.
Stranke obično nude programe koji se značajno razlikuju. Naizgled, svaka stranka može da preuzme nečiji tuđi program ukoliko ceni da s njim ima veće izglede na uspeh. No, to obično nije jednostavno, osim ukoliko je reč o programu neke stranke kojeg se ona ne pridržava ni kada je u opoziciji, a pogotovo ako ga ne sprovodi kada je na vlasti. Onda je zaista moguće da dve stranke, jedna u opoziciji, a druga na vlasti, nude isti program i zapravo opozicija dođe na vlast s programom stranke na vlasti.
Primer je Srpska napredna stranka gospode Nikolića i Vučića. Oni su došli na vlast u koaliciji sa Socijalističkom strankom Srbije, a potom ostali na vlasti praktično preuzevši program Demokratske stranke, bar kada je reč o odnosu prema Evropskoj uniji, a to opet podrazumeva i regionalnu i politiku prema Kosovu. U kojoj su meri glasači znali da je tako već 2012. teško je reći, ali svakako nisu mogli više biti u zabludi na sledećim izborima. Kako to objasniti? Tako što je postalo jasno u nekoliko godina pred izbore 2012. da demokrate ne sprovode program evropeizacije, da to tako nazovem. I da zapravo nemaju smelosti da se suoče s problemom Kosova. Tako da su stvoreni uslovi da se istovremeno izrazi nezadovoljstvo demokratskom vlašću i da se osnaži njihov program.
Kako sada stoje stvari? Koliko se može zaključiti iz onoga što najaktivnije opozicione stranke zastupaju, one cene da će doći na vlast sa programom koji je različit i u nekoliko ključnih tačaka suprotan onome kojim se navodno rukovode naprednjaci. Pre svega kada je reč o Kosovu, a onda i u politici prema Evropskoj uniji, prema Severnoatlantskom savezu, pa i kod privredne politike. Koji su dometi takve opozicije?
Jednostavno rečeno, mali su izgledi na uspeh. To ne znači da je vlast stabilna i da ne bi trebalo očekivati promene, bar ne uskoro. Na to ću se vratiti. No, imajući u vidu u kojoj meri vlasti ne sprovode program koji opozicija odbacuje, uslovi su zapravo pogodni za to da opozicija vlasti preuzme program i smeni je na isti način na koji su naprednjaci došli na vlast. Jedino što sada nije izgledno da opozicija može, kao što su to činili vođe naprednjaka, da zagovara jedno, a da glasači razumeju da će sprovoditi drugo. U stvari, da će sprovoditi program evropeizacije koji su naprednjaci napustili.
Uz to, opozicija nudi privrednu politiku ili pre neke elemente te politike koji nisu ni naročito poželjni glasačima, mada ne nužno onima koji na to gledaju ideološki, a nisu ni ostvarivi, bar ne tako kako se nude. Možda da ovde nešto uopšteno kažem o tome.
Nema ničeg spornog da se neko zalaže za kejnzijansku politiku uz elemente stare socijaldemokratije, dakle za veću javnu potrošnju i za državnu svojinu u ključnim sektorima privrede, jedino što to nije odgovor na probleme s kojima se suočava srpska privreda. Najpre, srpska privreda je mala, sa veoma ograničenim mogućnostima vođenja monetarne politike i stoga i sa ograničenim mogućnostima oslanjanja na ambicioznu fiskalnu politiku. Kejnzijanska privredna politika nije pogodna za male privrede koje u velikoj meri zavise od spoljne trgovine i stranih finansija. Naprosto, nisu dostupni instrumenti da se ona sprovodi, nezavisno od toga ko šta o njoj mislio.
Potom, državna preduzeća sa stručnim upravljanjem nisu rešenje ne samo zato što sam državni sektor, takav kakav je, nije neki oslonac razvoja već i zato što bi vlasnik, a to je država, trebalo da praktično tretira preduzeća u sopstvenom vlasništvu kao da su privatna, jedino što nemaju vlasnika za koga bi oni koji bi tim preduzećima upravljali zaista upravljali. To su dve veoma problematične karakteristike takvih državnih, a zapravo menadžerskih preduzeća. Koja bi po prirodi stvari bili i monopoli ili gotovo monopoli na domaćem tržištu. Vlasnik, država, svakako bi morala da ceni valjanost upravljanja preduzećima, a to podstiče i jedne i druge, i vlasnika i menadžment, da osiguaju da preduzeća budu uspešna. A ako se država ne bi mešala u poslovanje sopstvenih preduzeća, menadžeri bi zapravo postali vlasnici – sa svim nedostacima sukoba interesa koji bi nastao.
Mnogo bi jednostavniji posao imala opozicija koja bi se zalagala za navodni program vlasti – evropeizacija i preduzetnička privreda. Jer je svima jasno da naprednjaci tome ne teže. Ovako opozicija niti ima program različit od onoga što vlasti stvarno rade niti se trudi da se bar vrati na program Demokratske stranke, koji ona nije sprovodila, kao što ga ne sprovode ni stranke na vlasti. One, stranke na vlasti, svejedno mogu da izgube od bilo kakve opozicije upravo zato što bi glasači ponovo mogli da zaključe da je jedini put napred, kakav-takav, smena stranaka na vlasti.
Novi magazin, 05.08.2019.
Peščanik.net, 06.08.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
