Vračar, fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Vračar, fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Aleksandar Vučić je brutalizovao javnu komunikaciju do te mere da niko ne može da mu “odgovori”, jer naprosto retko ko sebi može da dozvoli takvo nepristojno ponašanje. Ne zato što neko neće i pravi se fini, nego zato što za takav jezik moraš “po prirodi” da budeš brutalan i da imaš iskvaren mozak. Vučić se građanima i službenicima obraća imenom, nadimkom i na “ti”, Borislava Pekića zove Bora, a između ostalih nepodopština odalamio je Aleksandru Karađorđeviću: “prvo ti plati struju koju si dužan Srbiji, pa onda tuži koga hoćeš”. Nije da Karađorđevića treba posebno tretirati, jer on je običan građanin, ali ovo tikanje zvuči barapski. Istom prilikom kaže da ministrima neće povećavati plate, pa na pitanje novinara da li se o tome priprema zakon (kao da Vlada nije u tehničkom kapacitetu i parlament raspušten) – na taj lepo nabačeni volej kaže da će plate povećati prosvetnim i zdravstvenim radnicima. Na ovakvom obrtu bi mu i Tramp pozavideo.

Da bi nas dotukao, izdao je strogo naređenje da SNS mora da dobije mesto broj 1 na izbornim listama u svim opštinama Srbije, za skupštinu Pokrajine i Republike, a on lično da vodi sve liste na svim tim nivoima kao lični protivnik svih ostalih. I to ne sme da omane. Zato su u Inđiji njegovi ljudi zaključali prostoriju u kojoj se predaju liste izbornoj komisiji, kako predstavnici DS-a ne bi ušli i prvi predali svoju listu. Isto se dogodilo u Knjaževcu, a u Kragujevcu je Vučić raspustio gradski odbor kada se ispostavilo da je DS prvi predao listu. Ovo je već čista mehanika: narod je glup i ne ume da čita liste, pa da se ne zbuni najlakše mu je reći – svuda zaokruži broj 1.

Ovakve šusterske finte su već viđene, ali ono što karakteriše ove izbore je strateški plan da se unište ona mala i preostala utvrđenja koja nazivamo građanskim. Zato se na najvećem udaru našla beogradska opština Vračar, na kojoj je Demokratska stranka nepobedivo držala vlast od početka višestranačkih izbora, punih 25 godina. Na tome da Vračar mora pasti, radi se već mesecima. Krenulo se sa uobičajenim ponudama koje su išle od vrata do vrata – da se popravljaju zgrade, da dežuraju lekari i besplatno daju savete, da esenesovci zivkaju telefonom i zvrckaju na vratima, da otvaraju svoje velelepne stranačke prostorije sa zamračenim staklima, da šalju ljude da opkoljavaju tribune Demokratske stranke, da napadaju aktiviste koji lepe plakate, a onda je krenulo šuškanje da je došlo do naseljavanja ove opštine novim stanovnicima, novim prijavama boravka i upisivanjem u birački spisak. Vračarci su pod pritiskom jačali svoj vračarski identitet, svesni šta im se sprema. Glavni udarac ka konačnoj pobedi lumpenske družine trebalo je da nanese otkrivanje spomenika Borislavu Pekiću na Cvetnom trgu. Prilika je nameštena tako da Vučić drži slovo i da Pekićeva supruga koja je od 1993. vodila Fond “Borislav Pekić” pređe na drugu stranu – u Fondaciju “Borislav Pekić” koja je osnovana 9. oktobra 2015. Eto, DS-ov Vračar se nije proslavio, obrukao se, jer nije podigao spomenik Pekiću (mada jeste mnogo učinio za njegovu slavu i sećanje na njega), ali su to učinili Vučić i SNS. Gospođa Pekić je zaokružila Vučićevu ideju rekavši da je “to zasluženi šamar Demokratskoj stranci”. O ovome kako je Fond postao Fondacija i koje igre su se tu igrale, detaljno možete pročitati u sjajnom tekstu Srđana Tešina u Kulturnom dodatku Politike.

Kako treba razumeti smisao osvajanja gađanske tvrđave Vračar (verovatno nije jedina), ali i svako drugo nasilno, šmirantsko i nevaspitano ponašanje Aleksandra Vučića koje se ne može nazvati imenom politika? Naletela sam na jedan citat (na sajtu Dvogled) za koji mi se čini da objašnjava šta se danas dešava u Srbiji. Izrečan je 1999. godine u dijalogu Zorana Đinđića i Slavoja Žižeka. To što su rekli čini mi se gotovo profetski – toliko su dobro predvideli šta će nam se dogoditi:

Slavoj Žižek: Zaboravili ste jedan drugi mogući scenario. Nakon rušenja Miloševića mogla bi nastupiti i „rusifikacija“ Srbije. Pod time mislim da bi mogao doći na vlast režim koji prema vani izgleda moderno i zapadnjački, ali potajno iznutra pljačka zemlju i ucjenjuje Zapad na isti način kao što to čini Jeljcin: ako nas ne podržite, ovdje će se sve urušiti. Takav režim se uopće ne bi morao pretvarati da ima neku viziju, nego bi mogao preživljavati tako da planski jača nihilizam kod ljudi. To je uradio na primjer general Jaruzelski u Poljskoj: nakon što je 1981. proglasio ratno stanje, zemlja je bila preplavljena drogama i pornografijom. Ne mislite li da ta opasnost postoji i za Srbiju, gospodine Đinđić?

Zoran Đinđić: Ako ne dođe do radikalnog ozdravljenja političke kulture, onda je to zaista najverovatnija posledica – kolaboracija između delova Miloševićevog aparata i delova opozicije, dakle diskontinuitet političkog personala uz istovremeni kontinuitet politike.

Do ozdravljenja političke kulture nije došlo. Desilo se suprotno. Strmoglavio se i onaj minimum političke kulture, pa se u Srbiji do detalja desilo ono što je Žižek precizno opisao. A Đinđić je takvu mogućnost potvrdio, dok se ovih dana potvrdio i veliki povratak i gromoglasna rehabilitacija Miloševićeve politike, samo sa drugim personalom. Lažna moderna i prozapadna politika, uz tajno unutrašnje pljačkanje zemlje i ucenjivanje Zapada da ova vlast može i mnogo gore, pa i da izabere onu drugu stranu… Tu spada i pomenuto plansko širenje nihilizma da se ovde više ništa ne može uraditi. Simbolično bi to trebalo da se zapečati padom Vračara. Što bi do temelja uzdrmalo i obeshrabrilo građansku i pristojnu Srbiju. Život treba da bude besmislen i dugoročno nepromenjiv. Svuda će biti lumpensko blato, a pojedincima ostaje da se povuku u sebe i žive na svojim usamljenim ostrvcima.

Jedini način na koji bismo mogli da osujetimo ovaj pakleni plan je da odgovorimo odlučnim i bezuslovnim NE.

Peščanik.net, 14.03.2016.

Srodni linkovi:

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

Dejan Ilić – Paraziti

Vesna Pešić – Predizborno mučilište

Dejan Ilić – Dva u jedan

Vesna Rakić-Vodinelić – Izbori: samovolja umesto vladavine prava

Branka Dimitrijević – Sećate li se devedesetih?

Vladimir Ilić – Beli listići, der Tragödie zweiter Teil

Mario Reljanović – I šta sad?

Vesna Pešić – Šta je tema ovih izbora?

The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).