Ovde je predobro, Beograd, foto: Slavica Miletić

Ovde je predobro, Beograd, foto: Slavica Miletić

Kome ide glas dat Aleksandru Vučiću? Ako je suditi po reklamnom izbornom materijalu – glas će otići književnici, teniskom treneru, novinaru, automobilskom trkaču i operskoj pevačici. Njih petoro su taj glas „zaslužili“ zato što redom u kameru izgovaraju da je predsednik vlade (kao da je reč o predsedničkim, a ne o parlamentarnim i lokalnim izborima) provereni patriota, da zaslužuje poverenje, da vodi jedinu moguću pragmatičnu politiku (pri tom, ako je jedina moguća, onda može da je vodi bilo ko, ali – pustimo sad to), da je tim važan, ali je najvažniji ipak onaj ko drži volan u rukama, te da zato svi treba da se ujedinimo oko njega. Potonje je ujedno i najjeziviji segment poruke – goli fašizam na delu. Već smo ovde pročitali da se predsednik vlade identifikuje sa državom. Identifikacija je ipak nešto šira: on sebe i svoje sledbenike vidi kao čitavu političku zajednicu, kao društvo sámo. Poruka je nedvosmislena: dobronamerni će stati uz predsednika vlade, svi drugi – nisu dobronamerni. Tako se u izbornoj kampanji politička zajednica deli na građane prvog i drugog reda, na dobronamerne i zlonamerne.

Njih petoro lažu. Poruka sugeriše da će neki pristojni i uspešni ljudi vršiti vlast ako se glas da za Aleksandra Vučića. To nije tačno. Prvo, u notorno fašističkom smislu, ta poruka depolitizuje izbore i političku utakmicu predstavlja kao borbu između dobra i zla, naših i njihovih. Drugo, to nije pravi odgovor na pitanje kome ide glas dat za Aleksandra Vučića. Pravi odgovor treba tražiti iza eksplicitnih poruka njegove izborne kampanje. Umesto na kampanju, pažnju treba skrenuti na incidente koji je prate.

Jedan takav incident je sledeća izjava predsednika vlade: „Dobro je kad vidite šta stvarno misle o vama. To mi je valjda hvala što sam ih dve godine držao na vlasti, a da nisam morao“. Aleksandra Vučića uvredili su članovi SPS-a iz Surdulice. Na tu uvredu, on odgovara priznanjem da SPS, bez preke potrebe, drži svojom voljom na vlasti dve godine. Za uzvrat, predsednik vlade očekivao je da mu SPS bude zahvalan, a ne neposlušan. O čemu se tu zapravo radi? Predsednik vlade raspolaže javnim resursima po vlastitom nahođenju, ne uzimajući u obzir realne potrebe. Za privilegije koje deli uokolo, on očekuje zahvalnost u vidu apsolutne poslušnosti. Ako takva zahvalnost izostane, on će privilegije oduzeti i dati ih nekome drugome. Dakle, glas za Aleksandra Vučića ide dalje onome koga on izabere, a merilo izbora biće količina zahvalnosti (poslušnosti dakle) koja se od izabranog očekuje. Opravdanost tog izbora neće se vrednovati rezultatima, adekvatnošću odgovora na realne potrebe, nego poslušnošću prema izborniku, dakle predsedniku vlade. Tako je glas za Aleksandra Vučića u stvari glas za Srbiju koja je poslušna predsedniku vlade, mimo zakona i ustanova, te realnih potreba.

Iz toga sledi da se građani Srbije ne dele na dobronamerne i zlonamerne, nego na poslušne i neposlušne Aleksandru Vučiću. Nagrada za poslušne biće privilegije i dozvola da se kinje i vređaju neposlušni. To nam pokazuje incident iz Bora. Tamo je poverenik SNS-a i direktor RTB Bor demonstrirao odnos njegove stranke i njenog predsednika prema privatnom vlasništvu i prema ljudima koji vlastitim sredstvima i radom pokušavaju da zarade za život. Jedan klasičan politički parazit bez ikakvog straha od posledica, uzurpirao je nečije privatno vlasništvo za potrebe izborne kampanje, a protiv volje vlasnika. Na pokušaj zaposlenih u privatnoj firmi da to spreče, on ih je pozvao da se potuku sa njim ili da pozovu policiju, očito siguran da policija pod kontrolom stranke čiji je član ništa neće preduzeti. Taj poverenik i direktor, naravno, živi od novca iz budžeta koji pune privatne firme čiju imovinu on uzurpira u svrhe stranačke kampanje. (Nije tu reč ni o kakvoj uvredi na račun nečije lepote, kako je to lažno predstavio predsednik vlade u svom izvinjenju, reč je o bezočnoj uzurpaciji i pukoj osionosti.) To znači da glas za Aleksandra Vučića ide poverenicima i direktorima koji poslušno izvršavaju naloge stranke, a pri tom se izdržavaju od novca firmi za čiju imovinu i iskazanu političku volju nemaju nimalo poštovanja. Tako se Srbija deli po još jednom osnovu: na one koji rade i iz svog prihoda pune budžet, i na one koji iz tog budžeta zahvataju po vlastitoj volji, bez ikakvih obzira, na čelu sa predsednikom vlade.

U tom smislu, ovi izbori jesu više od političke utakmice. To jeste nadmetanje između dva reda građana. S jedne strane naći će se oni koji bi da žive od svog rada, a na drugoj – svi oni koji bi da na tom radu parazitiraju. U ovom novom političkom sukobu, na čelu potonjih i dalje stoji Aleksandar Vučić.

Peščanik.net, 11.04.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Dan kad je umro rokenrol. Od stida

Vesna Rakić-Vodinelić: Parlamentarni izbori 2016 – I

Vesna Pešić – O belom glasu, još jednom

Dejan Ilić – Bure u kampanji

Saša Ilić – Đokonda iz Vladičinog Hana

Aleksa I. Jorga – Beli glas, opet?

Vesna Pešić – Predizborno mučilište

Dejan Ilić – Dva u jedan

Vesna Pešić – Opsadno stanje

Mario Reljanović – I šta sad?


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).