Poseta Evropi predsednika Obame bila je prilika za procenu prednosti i nedostataka njegovog stila. Kada je reč o odnosima sa javnošću, Sveti gral je u njegovim rukama. Drugim rečima, on je dostigao nedodirljivi status osobe koju mediji hvale jer je mediji hvale. Nadajmo se da će vremenom njegovi prekookeanski obožavaoci postati malo trezveniji.
Njegov govor u Strazburu u Francuskoj bio je predugačak, ako se uzmu u obzir godine publike i to da je svojom predsedničkom rečitošću zagazio u vreme predviđeno za pitanja, ali govor je u velikoj meri bio uspešan, jer je za cilj imao promenu američkog tona u obraćanju svetu. Meni je najbolji deo bio onaj kada se osvrnuo na nemačke i francuske građane koji su stradali u zgradi Svetskog trgovinskog centra. Džordž Buš je o 11. septembru uvek govorio kao o napadu na SAD i iz toga izvodio zaključak da su ostali ili sa SAD ili sa „teristima“ (izgleda da je mislio da se oni tako zovu). Pominjući žrtve iz drugih zemalja Obama nije samo ispravio ovu nepravdu, već je i suptilno ali odlučno podsetio Evropljane da je ovo i njihova bitka.
Bilo bi lepo kada bismo češće čuli ovakve izjave, sa možda malo manje skromnosti kada se govori o američkoj moći. Na skupovima NATO i G20 je apsurdno ponašati se kao da su SAD tek skromna članica tih organizacija. U NATO-u je Amerika bar „prva među jednakima“ ili primus inter pares, jer je vojno snažnija nego sve ostale članice zajedno. Što se tiče svetskih ekonomskih sila, Amerika je na sebe preuzela neproporcionalno veliki deo odgovornosti za oporavak od svetske krize. Ovo očigledno nije pravi trenutak za šepurenje i izigravanje supersile, ali to ne znači da treba zaboraviti tačnu ocenu Madlen Olbrajt o tome da je SAD „neophodna“ svetska sila.
Nedostaci Obaminog stila došli su do izražaja u njegovom obraćanju turskom parlamentu i na konferenciji za novinare sa turskim liderima. Predsednik nije iskoristio priliku da ponovi svoj principijelni stav o genocidu nad Jermenima, čija se godišnjica obeležava ovog meseca, izbegavši to ponavljanjem otrcanih fraza o pomirenju i pregovorima. Turci vrlo dobro znaju šta on o tome misli i zato je još manje jasno zašto je predsednik bio toliko rezervisan. Nije slučajno što se kroz istoriju u svim uspešnim slučajevima pomirenja među narodima, reč istina bez izuzetka izgovara pre reči pomirenje. Neophodno je prvo prestati sa laganjem. Tek posle toga mogu da otpočnu pravi pregovori.
Takođe je bilo pomalo naivno reći da SAD „nije niti će ikada biti“ u ratu sa islamom. Naravno, ne može se ratovati protiv veroispovesti, posebno ne protiv one koja je trenutno razdirana građanskim ratom i povodom koje su Bin Ladenove snage nekoliko puta napale Tursku. Ali džihad je dva puta bio objavljen u glavnom gradu Turske. Odmetnute otomanske provincije poznatije kao berberske države su u ime Kurana otele i odvele u roblje stotine hiljada američkih i evropskih putnika tokom XVIII veka, sve dok Tomas Džeferson nije poslao pomorsku flotu i marince da prekinu tu trgovinu robljem. Takođe je upravo iz Konstantinopolja otomanski vojni savez sa Nemačkom 1914. proglašen svetim ratom koji obavezuje sve dobre muslimane. Drugim rečima, potrebno nam je uveravanje sa turske strane da islam nije, niti će ikada više (ponovo) biti u ratu sa SAD.
Da je Obama pomalo zbunjen i previše popustljiv može se videti i po njegovom prethodnom konstruktivnom angažmanu prema Iranu. Povodom Novruza ili iranske Nove godine uputio je preko interneta poruku „narodu i vođama Irana“. Novruz je praznik koji islamske vlasti ne vole, jer se obeležava ritualnim paljenjem vatre i drugim običajima praktikovanim pre muslimanskog osvajanje Persije. Ako su se zbog toga uvredili, predsednik je to ispravio dva puta pomenuvši Islamsku Republiku Iran. Na primer: „SAD želi da Islamska Republika Iran zauzme svoje mesto u zajednici naroda.“
Da li su ovi znaci dobre volje realni? Da bi veliki i civilizovani persijski narod zauzeo mesto koje mu pripada u zajednici naroda moraće da pokaže da bira svoje vođe na slobodnim izborima i da poštuje sporazume koje su njegovi predstavnici potpisali (o prilično značajnim stvarima kao što je recimo nuklearno naoružanje). Mule vladaju Iranom sledeći homeinsku dogmu poznatu kao veliyate faqui, koja ih čini vlasnicima i „čuvarima“ svih građana u državi. Oni krišom pokušavaju da nabave obogaćeni uranijum koji nije potreban za civilni nuklearni program, dok istovremeno predskazuju apokaliptični povratak dvanaestog ili „skrivenog“ imama. Drugim rečima, da bi Iran zauzeo „mesto koje mu pripada“ u bilo kakvoj zajednici naroda, moraće prestati da bude islamska republika.
U međuvremenu, taj teokratski režim je nekoliko puta uhapsio i utamničio Amerikance iranskog porekla za „delikte“ koji se ne smatraju krivičnim delima ni u jednoj civilizovanoj zemlji. Najskoriji skandal je hapšenje novinarke Roksane Saberi optužene za navodnu kupovinu jedne boce vina. Iz Bele kuće bi trebalo da više čujemo o njenom slučaju, a manje o osetljivosti njenih tamničara. Neke stvari se ne mogu pravdati kulturnim razlikama. Mnogi konflikti su stvarni i ne proističu iz pukih kulturnih nesporazuma. Obama će to morati da nauči ili će ga tome naučiti neko drugi, a jedno od to dvoje će se vrlo brzo desiti.
Slate,13.04.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.04.2009.
