Treba da prihvatimo činjenicu da je očuvanje individualne slobode nespojivo sa potpunim zadovoljenjem naših stavova o distributivnoj pravdi.
Fridrih Hajek
Konzervativizam – da ne pominjemo ideološku desnicu – nije bio preterano privlačan u decenijama nakon Drugog svetskog rata. Stara, predratna desnica dvaput je sebe diskreditovala. U zemljama engleskog govornog područja, konzervativci nisu predvideli, razumeli ili ispravili štetu koju je nanela Velika ekonomska kriza. Do izbijanja rata, samo su se oni iz najtvrđeg jezgra engleske konzervativne partije, zajedno sa republikanskim priučenjacima, još uvek protivili pokušajima „njudilovaca“ u Vašingtonu i polovičnih kejnzijanaca u Londonu da kreativno odgovore na krizu.
U kontinentalnoj Evropi, konzervativci su platili cenu za kohabitiranje (ili nešto gore) sa okupatorima. Sa porazom sila Osovine, najureni su sa vlasti. U istočnoj Evropi, stare centrističke i desničarske partije brutalno su uništili njihovi komunistički naslednici, ali čak ni u zapadnoj Evropi nije bilo mesta za tradicionalne reakcionare. Na njihovo mesto došla je nova generacija umerenih političara.
Intelektualni konzervatizam malo se bolje držao. Na svakog Majkla Oukšota, obuzetog prezirom prema bien pensant modernoj misli, dolazilo je stotinu progresivnih intelektualaca, koji su se zalagali za posleratni konsenzus. Niko nije pridavao preveliki značaj vernicima slobodnog tržišta i „minimalne države“; a čak se i većina starih liberala, iako instinktivno sumnjičava prema socijalnom inženjeringu, zalagala – makar samo iz opreza – za veoma visok stepen državnog aktivizma. Dakle, težište političkih rasprava u godinama nakon 1945. nije bilo između levice i desnice, već unutar levice: između komunista i njihovih simpatizera s jedne, i liberalnog socijaldemokratskog konsenzusa s druge strane.
Najbliži ozbiljnom teoretskom konzervatizmu tih godina bili su ljudi poput Remona Arona u Francuskoj, Isaije Berlina u Britaniji i – doduše u drugačijem tonu – Sidnija Huka u SAD. Sva trojica bi se začudila etiketi „konzervativca“: to su bili klasični liberali, antikomunisti u etičkom i političkom smislu, zadojeni devetnaestovekovnim nepoverenjem prema svemoćnoj državi. Svaki na svoj način, ovi ljudi su bili realisti: prihvatali su potrebu socijalne intervencije, da ne govorimo o progresivnom oporezivanju i kolektivnom stremljenju ka javnom dobru. Ali instinktivno i iskustveno, protivili su se svim oblicima autoritarne vlasti.
Aron je tih godina bio najpoznatiji po svom nepopustivo neprijateljskom stavu prema marksističkim dogmama i pronicljivoj podršci SAD, čije nedostatke nikada nije poricao. Berlin se pročuo 1958, po predavanju „Dva koncepta slobode“, gde je napravio razliku između pozitivne slobode – prava koja pojedincu može da garantuje jedino država – i negativne slobode: prava čoveka da ga ostave na miru da radi ono što misli da treba. Iako je sebe do samog kraja shvatao kao tradicionalnog liberala, naklonjenog svim težnjama britanske liberalne tradicije u kojoj se prepoznavao, Berlin je tako postao prva referentna tačka za kasniju generaciju neolibertarijanaca.
Huk je, poput mnogih svojih američkih savremenika, bio obuzet antikomunističkom borbom. Tako je njegov liberalizam u praksi devoluirao u zastupanje tradicionalnih sloboda otvorenog društva. Prema ustaljenim američkim kriterijumima, ljudi poput Huka bili su socijaldemokrati po svemu osim po nazivu: delili su sa ostalim američkim „liberalima“ poput Danijela Bela rezervisane simpatije prema evropskim političkim idejama i praksi. Ali snaga njegove antipatije prema komunizmu izgradila je most između Huka i nekih konvencionalnijih konzervativaca, koji će narednih godina sve lakše prelaziti na obe strane.
Rastućoj desnici posao je olakšavao protok vremena – budući da su ljudi zaboravljali traume iz tridesetih i četrdesetih, bivali su sve otvoreniji za glasove tradicionalnih konzervativaca – ali su to činili i njihovi protivnici. Samoljublje studentskih pokreta, novolevičarskih ideologa i popularne kulture šezdesetih, prizivalo je konzervativnu reakciju. Mi se – tvrdili su desničari – borimo za „vrednosti“, „naciju“, „ugled“, „autoritet“ i nasleđe i civilizaciju naše zemlje ili kontinenta, pa čak i „Zapada“, za šta „oni“ (levica, studenti, mladi, radikalne manjine) nemaju razumevanja ni simpatija.
Toliko smo dugo živeli sa ovom retorikom, da nam sada potreba desnice da je usvoji izgleda logično. Ali do sredine šezdesetih, bilo je apsurdno tvrditi da „levica“ nema razumevanja za naciju, ili tradicionalnu kulturu, a kamoli za „autoritet“. Naprotiv, stara levica bila je nepopravljivo staromodna upravo u ovim shvatanjima. Kulturne vrednosti Kejnsa i Rita, ili Malroa i De Gola, nekritički su delili mnogi njihovi levičarski protivnici: osim u kratkom periodu nakon ruske revolucije, glavna struja političke levice bila je prilično konvencionalna po pitanju estetike, kao i u mnogim drugim domenima. Da je desnica bila primorana da se nosi isključivo sa socijaldemokratima ili socijalnim liberalima stare škole, nikada ne bi mogla da osvoji monopol nad kulturnim konzervatizmom i „vrednostima“.
Konzervativci su s pravom mogli da ističu razlike između sebe i stare levice upravo u pitanjima države i njene uloge. Čak ni u tome, sve do sredine sedamdesetih, nova generacija konzervativaca nije se usuđivala da dovede u pitanje „etatizam“ svojih prethodnika i ponudi radikalne mere za rešavanje onoga što su nazivali „sklerozom“ preambiciozne države i njenog pogubnog uticaja na privatnu inicijativu.
Margaret Tačer, Ronald Regan i – mnogo provizornije – Valeri Žiskar Desten u Francuskoj, bili su prvi desničarski političari koji su preuzeli rizik takvog raskida sa posleratnim konsenzusom. Istina, Beri Goldvoter je 1964. tokom kampanje za predsedničke izbore napravio jedan od prvih koraka u tom pravcu, ali sa katastrofalnim posledicama. Šest godina kasnije, Edvard Hit – budući konzervativni premijer – eksperimentisao je sa predlozima o slobodnom tržištu i obuzdavanju države, ali bio je grubo i nepošteno osuđivan za „anahronistično“ prizivanje propalih ekonomskih ideja, pa se brže-bolje predomislio.
Kao što se može videti iz Hitovog primera, iako su mnoge ljude iritirali previše moćni sindikati i bezosećajni birokrati, ipak nisu bili spremni da dozvole potpuno povlačenje države. Socijaldemokratski konsenzus i njegove institucionalne inkarnacije bile su možda dosadne, pa čak i autoritarne; ali su funkcionisale, i ljudi su to znali. Dok je vladalo uverenje da je „kejnzijanska revolucija“ uvela nepromenjive adaptacije, konzervativci su bili blokirani. Mogli su da osvajaju poene u borbi za „vrednosti“ i „moral“; ali da nisu preusmerili javnu raspravu na sasvim drugi teren, bili bi osuđeni na poraz u ekonomskom i političkom ratu.
Pobeda konzervatizma i drastična transformacija koja je usledila u naredne tri decenije nije bila neizbežna: za nju je bila potrebna intelektualna revolucija. Za nešto više od deset godina, dominantan obrazac javnog razgovora premestio se sa interventnog entuzijazma i promovisanja javnih dobara na stav koji je najbolje opisan maksimom Margaret Tačer: „ne postoji društvo, postoje samo pojedinci i porodice“. U SAD, praktično u istom trenutku, Ronald Regan je stekao popularnost tvrdnjom da je „svanulo u Americi“. Država više nije bila rešenje – ona je postala problem.
Ako je država problem a društvo ne postoji, onda je uloga države ponovo svedena na nivo pomagača. Zadatak političara jeste da utvrdi šta je najbolje za pojedinca, a zatim da mu obezbedi uslove pod kojima će svoj cilj najlakše postići, uz minimalno uplitanje. Suprotnost sa kejnzijanskim konsenzusom nije mogla biti očiglednija: sam Kejns je smatrao da kapitalizam neće preživeti ako se svede na obezbeđivanje uslova bogatima da se još više bogate.
Upravo nas je takvo izvrnuto shvatanje delovanja tržišne ekonomije, po njegovom mišljenju, dovelo do ruba provalije. Zašto smo se, onda, u naše vreme vratili na stare zablude, ograničavajući javnu raspravu na uske ekonomske okvire? Za tako lako i naoko jednoglasno ukidanje kejnzijanskog konsenzusa bili su potrebni zaista snažni argumenti. Takve smo i dobili, i nisu došli iz vedra neba.
Mi smo nevoljni naslednici debate koja je većini ljudi nepoznata. Kada nas pitaju šta se krije iza nove (stare) ekonomske misli, možemo odgovoriti da je to rad angloameričkih ekonomista, pre svega povezanih sa čikaškim univerzitetom. Ali ako se zapitamo odakle „momcima iz Čikaga“ te ideje, videćemo da je na njih najveći uticaj imala šačica stranaca, svi do jednog emigranti iz srednje Evrope: Ludvig fon Mizes, Fridrih Hajek, Jozef Šumpeter, Karl Poper i Piter Draker.
Fon Mizes i Hajek su bili veliki „dedovi“ čikaške škole slobodnog tržišta. Šumpeter je najpoznatiji po svom oduševljenom opisu „kreativnih, destruktivnih“ sila kapitalizma, Poper po odbrani „otvorenog društva“ i teoriji totalitarizma. Što se Drakera tiče, njegovi radovi o menadžmentu su imali ogroman uticaj na poslovnu teoriju i praksu u prosperitetnim decenijama posleratnog razvoja. Trojica su rođena u Beču, četvrti (Mizes) u austrijskom Lembergu (današnjem Lavovu), a peti (Šumpeter) u Moravskoj, nekoliko desetina kilometara severno od glavnog grada Austrougarske imperije. Svu petoricu je duboko potresla međuratna katastrofa koja je zadesila njihovu rodnu Austriju.
Nakon kataklizme Prvog svetskog rata i kratkog socijalističkog eksperimenta sa bečkim opštinama (gde su Hajek i Šumpeter učestvovali u raspravama o ekonomskoj socijalizaciji), zemlja je pretrpela reakcionarni puč 1934, a zatim, četiri godine kasnije, nacističku invaziju i okupaciju. Poput mnogih drugih, ovi događaji su i mlade austrijske ekonomiste proterali u izgnanstvo, a oni će – pogotovo Hajek – objavljivati i predavati u senci centralnog pitanja svog vremena: zašto je liberalna Austrija popustila i predala se fašizmu.
Njihov odgovor bio je da se pokušaj (marksističke) levice da posle 1918. u Austriju uvede dirigovanu plansku privredu i kolektivne ekonomske aktivnosti nije pokazao samo kao nemoguć, nego je izazvao suprotnu reakciju. Tako je Poper, da ilustrujemo to najpoznatijim primerom, tvrdio da neodlučnost njegovih socijalističkih savremenika – paralisanih verom u „istorijske zakone“ – nije mogla da se meri sa radikalnom energijom fašista, koji su bili aktivni.Problem je bio u tome što su socijalisti previše verovali u logiku istorije i ljudski razum. Fašisti su, budući nezainteresovani za ove stvari, bili u prednosti.
Za Hajeka i njegove savremenike, evropska tragedija bila je rezultat nedostataka levice, nesposobne najpre da ostvari svoje ciljeve, a potom i da se odbrani od desnice. Svako je od njih na svoj način došao do istog zaključka: najbolja odbrana liberalizma i otvorenog društva jeste da se država drži što dalje od ekonomije. Ako državu držimo dovoljno daleko, ako se političari – koliko god dobronamerni bili – isključe iz planiranja, manipulisanja ili usmeravanja života građana, onda će i uticaj levih i desnih ekstremista biti sprečen.
Kao što smo videli, istim problemom – šta se dogodilo između dva svetska rata i kako sprečiti da se to ponovi – bavio se i Kejns. Ovaj engleski ekonomista postavljao je praktično ista pitanja kao Hajek i njegove austrijske kolege. Međutim, za Kejnsa je bilo očigledno da najbolju odbranu od političkog ekstremizma i ekonomske propasti predstavlja jačanje uloge države, uključujući, između ostalog, i kontracikličnu ekonomsku intervenciju.
Hajek je predlagao upravo suprotno. U svom klasičnom delu Put u ropstvo iz 1944, napisao je: Postoji sličnost između dobrog dela savremene engleske političke literature sa delima koja su u Nemačkoj uništila veru u zapadnu civilizaciju, stvarajući stanje duha u kome je nacizam bio moguć.
Drugim rečima, Hajek – koji je u to doba živeo u Engleskoj i predavao na Londonskom ekonomskom fakultetu – eksplicitno je predviđao (na osnovu austrijskog iskustva) dolazak fašizma kao posledicu eventualne pobede laburista, koji su na sav glas najavljivali socijalne ciljeve. Kao što znamo, laburisti su zaista pobedili. Ali njihova pobeda ne samo što nije dovela do oživljavanja fašizma, već je pomogla u stabilizaciji posleratne Britanije.
U godinama nakon 1945, najpronicljivijim posmatračima se činilo da su Austrijanci napravili prostu kategoričku grešku. Poput mnogih izbeglica, pretpostavili su da su uslovi koji su prouzrokovali slom liberalnog kapitalizma u međuratnoj Evropi trajno i beskonačno ponovljivi. Tako je za Hajeka Švedska bila još jedna država osuđena da prati Nemačku na putu u provaliju, zahvaljujući političkom uspehu socijaldemokratske vladajuće većine i njenom ambicioznom zakonodavnom programu.
Izvukavši pogrešne pouke iz nacizma – ili uporno ponavljajući samo odabranu šačicu tih pouka – intelektualni emigranti iz srednje Evrope uspeli su da sebe marginalizuju na prosperitetnom posleratnom Zapadu. Kao što je Entoni Krosland napisao 1956, na vrhuncu posleratne moći socijaldemokrata: „Niko bitan više ne veruje u nekad popularnu Hajekovu tezu da nas bilo kakvo uplitanje u tržišne tokove mora gurnuti na klizav teren koji vodi u totalitarizam.“
Intelektualni emigranti – a posebno ekonomisti – prezirali su svoje domaćine koji ih nisu razumeli. Svaka neindividualistička društvena misao – svaki argument koji je počivao na kolektivnim kategorijama, zajedničkim ciljevima ili ideji socijalnih dobara, pravde, itd – kod njih je budila sećanje na nekadašnje nemire. Ali čak i u Austriji i Nemačkoj, okolnosti su se radikalno promenile: njihova sećanja nisu imala široku praktičnu primenu. Činilo se da su ljudi poput Hajeka ili Mizesa bili osuđeni na profesionalnu i kulturnu marginu. Tek kada su socijalne države, čiju su propast toliko uporno najavljivali, počele da zapadaju u teškoće – ponovo su pronašli publiku za svoje stavove: visoki porezi sputavaju rast i efikasnost; državna regulativa ometa inicijativu i preduzetništvo; što je država manja, utoliko je društvo zdravije, i tako dalje.
Kada rekapituliramo ustaljene klišee o slobodnim tržištima i zapadnim slobodama, mi u stvari ponavljamo raspravu koju su pre sedamdeset godina započeli i vodili uglavnom ljudi rođeni krajem devetnaestog veka. Naravno, ekonomski okviri u kojima nas danas navode da mislimo o tome obično se ne povezuju sa ovim davnim političkim nesuglasicama i iskustvima. Većina studenata poslovnih škola nije ni čula za ove egzotične strane mislioce, niti ih neko podstiče da ih čitaju. Međutim, ukoliko ne shvatimo austrijsko poreklo njihovog (i našeg) načina razmišljanja, to je kao da govorimo jezikom koji ne razumemo potpuno.
Možda ovde treba napomenuti da ni Hajeka ne možemo okriviti za ideološke simplifikacije njegovih sledbenika. Poput Kejnsa, on je ekonomiju shvatao kao interpretativnu nauku koja ne podleže predviđanju ili preciznosti. Ako je za Hajeka planiranje bilo pogrešno, ono je bilo takvo jer se moralo zasnivati na kalkulacijama i predviđanjima koja su u suštini beznačajna i samim tim iracionalna. Planiranje nije predstavljalo prestup, a još je manje bilo nepoželjno zbog nekog generalnog principa. Jednostavno se nije moglo sprovesti – i Hajek bi, da je bio dosledan, priznao da isto važi i za „naučne“ teorije o tržišnom mehanizmu.
Razlika je, naravno, bila u tome što je planiranje iziskivalo prinudu, da bi funkcionisalo kako treba, a to bi direktno dovelo do diktature – što je bila prava Hajekova poenta. Efikasno tržište možda jeste mit, ali makar ne zahteva prinudu s vrha. U svakom slučaju, Hajekovo dogmatsko odbijanje svake vrste centralne kontrole zaslužuje etiketu… dogmatizma. Majkl Oukšot je primetio da je i sam „hajekizam“ jedna vrsta doktrine: „Plan da se odbaci svako planiranje možda je bolji od onog dijametralno suprotnog, ali pripada istoj vrsti politike.“
U SAD, među pripadnicima mlađe generacije otresitih ekonometričara (poddisciplina o čijoj bi umišljenoj naučnosti i Hajek i Kejns imali šta da kažu), uverenje da je demokratski socijalizam nedostižan i da nosi ozbiljne posledice postalo je neka vrsta dogme. Ovo načelo je prilepljeno uz javnu osudu svakog pokušaja da se pojača uloga države – ili javnog sektora – u svakodnevnom životu američkih građana.
U Britaniji, ova konkretna pouka austrijske škole nije pronašla toliko sledbenika. Razlozi su očigledni – popularnost besplatne zdravstvene zaštite ili subvencionisanog visokog obrazovanja, da navedemo samo najpoznatije primere. Ali tokom ere Tačer-Bler-Braun, sanktifikacija bankara, berzanskih trgovaca, novobogataša i bilo koga ko ima mnogo novca izazvala je neobuzdano divljenje prema minimalno regulisanoj „industriji finansijskih usluga“ – pa tako i veru u prirodno benevolentno delovanje globalnog tržišta na finansijske proizvode.
Šta bi tačno Hajek, ili čak Šumpeter, prorok kapitalističke destrukcije, mislili o ovom primitivnom obožavanju novca i onih koji ga imaju, sasvim je drugo pitanje. Ali nema nikakve sumnje da opravdavanje ogromnog i rastućeg jaza između bogatih i siromašnih u savremenoj Britaniji direktno proizlazi iz apologetike ograničene regulacije, minimalnog državnog uticaja i prednosti privatnog sektora, kojoj su austrijski ekonomisti svojevremeno toliko doprineli.
Britanski slučaj, čak i više od američkog, ukazuje na praktične posledice ove retro-transformacije savremenog ekonomskog jezika, iako je tužna priča o islandskoj zaljubljenosti u divlja prostranstva banditskog bankarstva još ilustrativnija. Počeli smo sa šačicom istaknutih intelektualnih izbeglica iz međuratne Evrope, preživeli dve generacije ekonomskih teoretičara rešenih da rekonfigurišu svoju naučnu disciplinu… i došli do današnjih bankarskih, kreditnih i investicionih skandala.
Iza svakog ciničnog (ili samo nesposobnog) bankarskog menadžera ili berzanskog trgovca sedi jedan ekonomista, i uverava ih (i nas), sa pozicije neupitnog intelektualnog autoriteta, da je njihov posao društveno koristan, te se, kao takav, ni u kom slučaju ne bi smeo podvrgavati kolektivnom preispitivanju. Iza tog ekonomiste i njegovih povodljivih čitalaca stoje učesnici davnih rasprava. Zapušteno stanje našeg današnjeg javnog rečnika – naša nesposobnost da mislimo izvan kategorija i klišea koji oblikuju i deformišu politiku u Vašingtonu i Londonu – jeste potvrda jednog od Kejnsovih najoštroumnijih zapažanja:
Praktični ljudi, koji misle da su imuni na intelektualne uticaje, obično su žrtve nekog davnašnjeg ekonomiste. Ludaci na vlasti, kojima se pričinjava da čuju glasove, crpu svoje ludilo od nekog akademskog piskarala iz prošlosti. Ubeđen sam da se snazi ličnog interesa pridaje prevelik uticaj u poređenju sa sporim primicanjem i prihvatanjem ideja.
Odlomak iz knjige Teško zemlji, Peščanik 2011.
Peščanik.net, 26.11.2011.
