Foto: Predrag Trokicić
Rođen sam u Engleskoj 1948, dovoljno kasno da za nekoliko godina izbegnem vojnu obavezu, ali na vreme za Bitlse: imao sam 14 kada su grunuli sa hitom „Love Me Do“. Tri godine kasnije pojavile su se prve mini suknje: bio sam dovoljno odrastao da cenim njihove dobre strane i dovoljno mlad da se njima okoristim. Rastao sam u doba prosperiteta, sigurnosti i udobnosti – i naravno, čim sam 1968. navršio dvadesetu, pobunio sam se. Poput mnogih drugih bejbi bumera, bio sam konformista u svom nekonformizmu.
Nema sumnje, 60-ih godina prošlog veka je bilo dobro biti mlad. Izgledalo je da se sve menja neviđenom brzinom i da svetom vladaju mladi ljudi (ovo zapažanje je statistički proverljivo). S druge strane, bar u Engleskoj, promena može biti varljiva. Kao studenti smo se bučno protivili podršci koju je laburistička vlada pružala Lindonu Džonsonu za rat u Vijetnamu. Sećam se bar jednog takvog protesta u Kembridžu posle govora koji je tamo održao Denis Hili, tadašnji ministar odbrane. Trčali smo za njegovim kolima dok nije odmaglio iz grada – moj prijatelj, danas oženjen visokom komesarkom EU za spoljne poslove, naskočio je na haubu i besno udarao u vetrobran.
Tek kada je Hili otišao shvatili smo koliko je kasno – večera na koledžu počinjala je za nekoliko minuta, pa smo potrčali da je ne propustimo. Na povratku u grad sam neko vreme kaskao pored uniformisanog policajca zaduženog za nas. Pogledali smo se. „Šta mislite, kako su prošle demonstracije?“, upitao sam ga. Pitanje ga nije iznenadilo. Odgovorio je kao iz topa: „O, mislim da su prošle vrlo dobro, gospodine.“
Kembridž očigledno nije bio zreo za revoluciju. Kao ni London: na čuvenom Grovenor Skveru demonstracije ispred američke ambasade (opet zbog Vijetnama – poput mnogih mojih vršnjaka, najradije sam se bunio protiv nepravde koja se zbiva na udaljenosti od više hiljada kilometara), prignječen između dremljivog policijskog konja i ograde parka, osetio sam kako mi nešto toplo i vlažno curi niz nogu. Izdala me bešika? Ranjen sam i krvarim? Nisam bio te sreće. U džepu mi je pukao balon s crvenom bojom koji sam hteo da bacim na ambasadu.
Te večeri je trebalo da posetim buduću taštu, Nemicu čiji su instinkti bili nepogrešivo konzervativni. Svakako joj nisam postao manje sumnjiv kada sam se pojavio na vratima pokriven lepljivom crvenom smesom od struka do gležnja – već se bila dovoljno uzrujala kada je čula da se njena ćerka zabavlja s jednim od onih čupavih levičara koji pevaju „Ho, Ho, Ho Ši Min“ i koje je tog popodneva sa izvesnim gađenjem gledala na televiziji. Ja sam naravno žalio što je to bila boja a ne krv. O, épater la burgeoisie.1
***
Ko je hteo pravu revoluciju išao je u Pariz. Kao mnogi moji prijatelji i vršnjaci, otišao sam tamo u proleće 1968. da posmatram – udišem – autentičan događaj. Ili bar vrlo uverljivo izvođenje autentičnog događaja. Ili možda, kao što je skeptično primetio Remon Aron, psihodramu igranu u pozorištu koje je na svom repertoaru ponekad imalo autentičan događaj. Zato što je Pariz nekada bio poprište prave revolucije – veliki deo našeg vizuelnog shvatanja te reči potiče iz onoga što mislimo da znamo o događajima koji su se tu zbivali od 1789. do 1794 – ponekad je bilo teško povući liniju između politike, parodije, pastiša i performansa.
S jedne strane sve je bilo baš kao što treba: prave kocke iz kaldrme, prava pitanja (bar za učesnike), pravo nasilje i tu i tamo prave žrtve. Ali na drugom nivou sve je izgledalo ne baš sasvim ozbiljno. Čak i tada mi se činilo da je „ispod kaldrme plaža“ (sous les pavés la plage) i da studenti, bestidno zaokupljeni planovima za letovanje – sećam se da se usred najžešćih demonstracija i debata često pominjalo letovanje na Kubi – nemaju ozbiljnu nameru da zbace predsednika Šarla de Gola i njegovu Petu republiku. Ipak, budući da su na ulici bila njihova deca, mnogi francuski komentatori su poverovali da bi se to moglo dogoditi i utoliko su strahovali od prevrata.
Po bilo kom ozbiljnom merilu ništa se nije desilo i svi smo otišli kući. U to vreme sam mislio da je Aron nepravedno podsmešljiv – sa svojom mučninom izazvanom ulizičkim entuzijazmom svojih kolega ponetih utopijskim klišeima studenata kojima su pohrlili da se pridruže. Danas sam sklon da delim njegov prezir, ali tada mi se činio malo preteranim. Izgleda da je Arona najviše uznemirilo to što su se svi zabavljali – koliko god bio briljantan, nije mogao da shvati da zabava nije isto što i revolucija, ali da su mnoge revolucije otpočele igrom i smehom.
Godinu-dve kasnije posetio sam jednog prijatelja koji je studirao na nemačkom univerzitetu – Getingenu, ako se ne varam. Pokazalo se da u Nemačkoj „revolucija“ znači nešto sasvim drugo. Nikome nije bilo zabavno. Mom engleskom oku svi su izgledali neopisivo ozbiljno – i u zastrašujućoj meri opsednuti seksom. Bilo je to nešto novo: engleski studenti mnogo su razmišljali o seksu, ali su ga neobično malo upražnjavali; francuski studenti bili su znatno seksualno aktivniji (tako mi je izgledalo), ali nisu spajali seks i politiku. Osim povremenih opomena „vodite ljubav a ne rat“, njihova politika je bila izrazito – čak besmisleno – teorijska i suva. Kada bi uopšte učestvovale, žene su bile kafe kuvarice i partnerke u krevetu (i modni detalj što se nosi preko ramena na radost novinskih fotografa). Nije čudo što je ubrzo usledio radikalni feminizam.
Ali u Nemačkoj je politika bila seksualno pitanje – a seks u velikoj meri političko. Bio sam zapanjen kada sam tokom posete jednom nemačkom studentskom kolektivu (činilo mi se da svi nemački studenti koje poznajem žive u komunama i dele velike stare stanove i seksualne partnere) – otkrio da moji vršnjaci u Bundes republici izgleda zaista veruju u to što govore. Objasnili su mi da je odbacivanje svih kompleksa vezanih za uzgredni seks najbolji način da se čovek oslobodi iluzija o američkom imperijalizmu – i u isti mah terapijsko sredstvo pročišćenja od nacističkog nasleđa njihovih roditelja, jer se ono zapravo sastoji od potisnute seksualnosti prerušene u nacionalistički mačizam.
Ideja da dvadesetogodišnjak u zapadnoj Evropi može da istisne krivicu svojih roditelja tako što će osloboditi (sebe i svoju partnerku) od odeće i inhibicija – što će metaforički odbaciti simbole represivne tolerancije – učinila se mom empirijskom engleskom levičarstvu kao donekle sumnjiva. Nekako se suviše dobro namestilo da denacifikacija iziskuje višestruke orgazme – što je njima definisana. Ali ko sam bio ja da prigovaram? Student sa Kembridža čiji je politički univerzum bio omeđen uljudnim policajcima i čistom savešću pobedničke, neosvojene zemlje možda nije bio prava osoba za prosuđivanje bilo čijih strategija pročišćavanja.
***
Možda bih se osećao malo manje superiorno da sam znao nešto više o onome što se tada zbivalo nekih 500 kilometara istočno odatle. Šta se može zaključiti o hermetički zapečaćenom svetu hladnoratovske zapadne Evrope na osnovu toga što ja – obrazovani student istorije, istočnoevropskog jevrejskog porekla, koji tečno govori izvestan broj stranih jezika i proputovao je svoju polovinu kontinenta – nisam znao baš ništa o kataklizmičnim događajima u savremenoj Poljskoj ili Čehoslovačkoj? Privlači te revolucija? Što onda ne odeš u Prag, nesumnjivo najuzbudljivije mesto u tadašnjoj Evropi? Ili u Varšavu, gde su moji vršnjaci mogli biti isključeni, prognani i bačeni u zatvor zbog svojih ideja i ideala?
Šta nam o zabludama maja 1968. govori činjenica da ne mogu da se setim nijedne aluzije na Praško proleće, još manje na ustanak poljskih studenata, u svim našim radikalnim debatama? Da smo bili manje parohijalni (sa ove distance mi smešno izgledaju uzavrele diskusije o vremenu zaključavanja kapija koledža), mogli smo ostaviti trajniji trag. A ovako smo do sitnih sati temeljno pretresali pitanja kineske Kulturne revolucije, meksičkih ustanaka i sit-inova na Kolumbiji u Njujorku. Ali ako se izuzme poneka sitničava kritika Dubčeka kao preletača, niko nije pominjao istočnu Evropu.
Kada se sada osvrnem, imam osećaj propuštene prilike. Marksisti? Zašto onda nismo u Varšavi raspravljali o poslednjim krhotinama komunističkog revizionizma s velikim Lešekom Kolakovskim i njegovim studentima? Buntovnici? U ime čega? Po koju cenu? Čak i nekoliko mojih smelijih poznanika koji su imali peh da provedu noć u zatvoru obično su stizali kući na vreme za ručak. Šta smo znali o hrabrosti potrebnoj da se izdrže nedelje ispitivanja u varšavskom zatvoru, posle čega bi usledila kazna od godinu, dve ili tri za studente koji su se odvažili da traže nešto što se nama podrazumevalo.
Uz sve naše visokoumne teorije o istoriji, promakla nam je jedna od njenih prekretnica. Upravo je u Pragu i Varšavi, u letnjim mesecima 1968. propao marksizam. Pobunjeni studenti srednje Evrope potkopali su, raskrinkali i zbacili ne samo nekoliko oronulih komunističkih režima već i samu ideju komunizma. Da smo malo više marili za sudbinu ideja kojima smo se tako olako razbacivali, obratili bismo više pažnje na one koji su živeli u njihovoj senci.
Niko nije kriv zato što se rodio na pravom mestu u pravo vreme. Mi na zapadu smo bili veliki srećnici. Nismo promenili svet; pre se svet predusretljivo promenio za nas. Sve je izgledalo moguće: za razliku od mladih ljudi danas, nikada nismo sumnjali u to da ćemo naći zanimljiv posao, pa nismo osećali potrebu da traćimo vreme na nešto tako ponižavajuće kao što je „škola menadžmenta“. Većina nas je dobila dobre poslove u školstvu ili javnim službama. Trošili smo energiju na rasprave o tome šta nije u redu sa svetom i kako ga promeniti. Protestovali smo protiv stvari koje nam se nisu sviđale i imali smo pravo na to. Činilo nam se da smo revolucionarna generacija. Šteta je što smo propustili revoluciju.
Uz dozvolu izdavača, na 50. godišnjicu 1968. objavljujemo 14. poglavlje iz knjige sećanja Tony Judta The Memory Chalet / Koliba sećanja, u prevodu Slavice Miletić, izdanje Yes-pro, 2011.
Peščanik.net, 26.04.2018.
