Smanjiće se broj ljudi koji rade u administraciji. Najpre je najavljen broj, a potom se izveštava o tome koliko će koje ministarstvo doprineti ispunjenju plana. Jedino što nije poznato jeste sa kojim se to ciljem čini i po kojim se kriterijima odlučuje o tome ko će izgubiti zaposlenje?

Zapravo, jasno je da će se ciljevi tek naknadno utvrditi, ako će se o tome uopšte razmišljati. Zašto? Zato što je rečeno da će se tek doneti program reorganizacije javne uprave i reforme javnog sektora u celini i da će one trajati više godina. Može da se sumnja u to da će tih reformi uopšte biti, ali je jasno da će se o njihovim ciljevima, ako ih uopšte bude, tek odlučivati. Budući da se ti ciljevi ne znaju, ovo otpuštanje nije povezano sa najavljenim reformama. Zbog toga je potpuno nejasno kako se došlo do tog broja od 14.000 zaposlenih, kao što je nejasno šta je to što su oni do sada radili što se neće u budućnosti raditi?

Po kome će se kriterijumu otpuštati ljudi? Budući da nije jasno kako će nova javna uprava izgledati, jer to će tek doći na red, jedino što bi se moglo naslutiti da će biti rukovodno načelo jeste ono koje se podvodi pod racionalizaciju. Dakle, biće otpušteni ljudi koji su višak, koji nisu neophodni da se obavljaju postojeći poslovi. Trebalo bi, dakle, razumeti da je isti obim poslova moguće obaviti sa mnogo manje ljudi. Ako je to tačno, to bi značilo da su svi ti ljudi zapošljavani ne zato da bi nešto radili, već da bi primali platu. Ukoliko je tako, još je teže razumeti čime će se rukovoditi oni koji će donositi odluke o otpuštanjima? Jer, ako su neki ljudi zaposleni po kriterijima koji nemaju veze sa njihovom produktivnošću, sasvim je verovatno da se ni otpuštanja neće time rukovoditi. U kom slučaju je sasvim moguće da će izgubiti posao produktivni, a ne oni koji to nisu.

Ovo je samo još jedan primer da nije dobro poći od repa, umesto od glave. Prirodno bi bilo da se najpre utvrdi kako bi trebalo da izgleda javni sektor, i posebno javna uprava, pa da se planiraju sredstva da se ti ciljevi ostvare, a tu spadaju i kriterijumi za zapošljavanje. No, čak i tada, sve će zavisiti od toga kako se vidi uloga javne uprave? Ukoliko bi ona trebalo da bude profesionalna, nezavisna i nepolitična, kriteriji za zapošljavanje bi mogli da budu potpuno profesionalizovani i formalizovani. Ljudi koji bi se opredeljivali da rade u administraciji trebalo bi da ulažu trud u sticanje odgovarajućih znanja i veština, a ne političkih i drugih veza. Ovo nije, naravno, jedini način da se organizuje javna uprava, ali je jasno da je prirodno da se najpre odluči o tome kako bi javnim poslovima trebalo da se upravlja, a potom da se odlučuje o tome koliko i kakvih ljudi bi trebalo da na tome radi.

Ovako kako se krenulo veoma je verovatno da će se politizacija uprave povećati. Budući da o otpuštanjima odlučuju ministri, valja očekivati da će oni pre otpuštati tuđe, a ne svoje ljude. Štaviše, sasvim je moguće da će posao izgubiti oni koji su stručni, ali nemaju potrebnu političku vezu. Tako da će ishod biti rđav, kako po sastav ljudi, tako i po obavljanje posla. Naravno, pod pretpostavkom da se čitava ta racionalizacija ne ispolitizuje toliko da ne može da se izvrši.

A kada se sve to obavi ili ne obavi, ostaje da se sastavi plan reformi javne uprava i javnog sektora uopšte. Gotovo je nemoguće da se to ne politizuje. Što će, naravno, imati još teže posledice. Jer će se gasiti ono što je potrebno, a čuvati ili čak jačati ono što je politički korisno. Konačni ishod može lako da bude još nefunkcionalnija i neefikasnija javna uprava.

 
Blic, 19.09.2009.

Peščanik.net, 19.09.2009.