Priština, foto: Marco Fieber
Od 1. januara 2017. na Kosovu je operativan Specijalni sud sa sedištem u Hagu, zadužen da ispita sumnje u zločine počinjene nad srpskim i civilima drugih nacionalnosti tokom i posle rata na Kosovu. Do formiranja ovog suda došlo je posle otkrića bivše glavne tužiteljke Haškog tribunala Karle del Ponte, objavljenog 2008. u njenim memoarima (The Hunt: Me and the war criminals / Lov: Ja i ratni zločinci), da tužilaštvo Haškog tribunala ima saznanja o masovnim kidnapovanjima krajem i posle rata na Kosovu. Specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti sproveo je istragu koja je krajem 2010. rezultirala izveštajem na 27 strana, u kojem se tvrdi da je oko 500 civila (oko 400 nealbanaca, uglavnom Srba, ali i Roma, kao i oko 100 Albanaca) oteto na Kosovu posle razmeštanja snaga KFOR-a i da je jedan broj njih tajno prebačen u Albaniju kako bi se trgovalo njihovim organima. Savet Evrope je ovaj izveštaj usvojio početkom 2011. godine i zatražio „nezavisnu istragu koja bi došla do pune istine o ovim tvrdnjama“. To je pokrenulo mehanizam za formiranje Specijalnog suda.
Posle mnogih pregovora, odlučeno je da se uspostavi poseban sud koji bi nominalno bio deo kosovskog pravosudnog sistema, ali izmešten van Kosova, i u kojem bi bile angažovane samo međunarodne sudije i tužioci. Sedište ovog suda je u Hagu, međunarodnoj sudskoj prestonici, novac za njegov rad je obezbedila Evropska unija, ali njime, posebno u tužilačkom delu, upravlja Amerika. Od usvajanja Martijevog izveštaja na parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope do formiranja Specijalnog suda za Kosovo prošlo je 6 godina. Procenjuje se da će on raditi oko 8 godina, uključujući žalbeni postupak.
U svom izveštaju Dik Marti kao najodgovornije za zločine kojima će se baviti Specijalni sud direktno imenuje većinu lidera Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), na čelu sa Hašimom Tačijem, koji su bili članovi tzv. Dreničke grupe i koji su danas okosnica političkog establišmenta na Kosovu. „Otkrili smo da je Drenička grupa imala svog šefa – ili u terminologiji organizovanog kriminala, svog bosa – renomiranog političkog lidera i verovatno međunarodno najpriznatiju ličnost iz OVK, Hašima Tačija“, konstatovao je Marti.
Hibridni sud
Specijalni sud formalno nije poseban sud kao što su to bili ad hoc krivični tribunali za bivšu Jugoslaviju, Ruandu, Sijera Leone ili Kambodžu. Radi se o specijalizovanim većima i tužilaštvu koji su deo sudskog sistema Kosova, ali su izmešteni iz Prištine u Hag. U sudu i tužilaštvu će raditi samo međunarodno osoblje. To su privremena postavljenja sa mandatom vezanim za zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene od 1. januara 1998. do 31. decembra 2000, koje su navodno počinili pripadnici OVK nad etničkim manjinama, ali i političkim neistomišljenicima među Albancima.
Slučaj „žute kuće” na severu Albanije, gde su kidnapovanima navodno vađeni organi, takođe je u mandatu ovog suda. Budući da se radi o kosovskom sudu, bilo je potrebno da zakon o njegovom formiranju usvoji Skupština Kosova, što je ona mogla da učini tek u avgustu 2016, posle izmene Ustava Kosova. Specijalni sud sudiće u skladu sa kosovskim zakonima, ali i međunarodnim pravom. To znači da kosovske pravosudne instance u njemu neće imati poslednju reč. Arhiva i dokumentacija suda biće držani van Kosova, a van zemlje će se odvijati i svedočenja zaštićenih i verovatno anonimnih svedoka.
Sve u svemu, Specijalni sud je veliki presedan. Zamišljen je kao hibridni kosovsko-međunarodni sud, iako će u stvari to biti samo međunarodni sud na koji će Kosovo imati uticaja koliko i na Međunarodni sud pravde (to jest neće imati nikakav uticaj na njega). Ipak, Specijalni sud je formatiran tako da se umanji utisak o sudu na kome međunarodna zajednica „sudi jednoj zemlji“, kao što je to bio slučaj sa prethodnim međunarodnim tribunalima. Uložen je trud da se stvori utisak o zajedničkom kosovsko-međunarodnom projektu za utvrđivanje istine o jednom šokantnom izveštaju.
Postavlja se pitanje zašto su se osnivači ovog suda (SAD i EU) opredelili za ovakav sudski format, nasuprot onom tradicionalnom, kada se formiraju specijalni i ekskluzivno nadležni i autentični međunarodni sudovi za određenu zemlju. Dva su razloga za to. Prvi je pokušaj da se sačuva „obraz” novoformirane države, koja je nastala i kao deo međunarodnog napora da se Kosovo izmesti iz sastava Srbije (jer bi insistiranje na rešenju kosovske krize unutar Srbije vodilo ratu dve sukobljene strane do istrebljenja). Tako je činjenica da je nezavisno Kosovo i zapadni projekat u značajnoj meri odredila formu ovog suda, koja štiti dostojanstvo Kosova pred očima sveta.
Drugi razlog je ukidanje mogućnosti izlaska Martijevog izveštaja pred Savet bezbednosti UN-a, što bi, pored nametanja forme tribunala kao modela suda nadležnog za Kosovo, vodilo otvaranju prostora Rusiji da utiče na mandat i sastav suda uključujući i ruske sudije, pred kojima bi se mogao naći neko od današnjih kosovskih političara. Kao solomonsko rešenje se nametnulo formiranje suda od strane Kosova, koji će radi otklanjanja mogućih optužbi za pristrasnost, ali i zbog zaštite svedoka, biti dislociran van zemlje i sa međunarodnim sastavom.
Pravno, dakle, Specijalni sud ostaje kosovski, iako Kosovo na njemu neće izricati presude. Kada postane deo istorije i bez obzira na to da li će Martijev izveštaj biti potvrđen ili demantovan, videćemo da li je prava istina o njemu bila utvrđena zahvaljujući spremnosti Kosova da žrtvuje deo svog suvereniteta. Za sada se čini da je međunarodna zajednica izgurala ovaj projekat protiv volje Kosova. Može se čak reći da je on Kosovu nametnut spolja. U kosovskoj javnosti postoji velika odbojnost prema ovom sudu, čiji rad će od početka biti opterećen neprijateljskim odnosom prema njemu države koja ga je osnovala.
Glavni tužilac ovog suda David Švendiman je tokom posete Beogradu u novembru 2016. izjavio da je on posvećen vođenju procesa koji je „legitiman i koji će biti smatran takvim od svih na koje se odnosi rad njegovog tužilaštva“. Postavlja se pitanje da li Kosovo treba da bude zabrinuto zbog neprijateljskog stava svoje javnosti prema ovom sudu i koliko mu je danas potrebna konfrontacija sa SAD i EU.
Zataškavanje problema
Za Kosovo će nastupiti teški dani kada Specijalni sud podigne optužnice. Kosovski političari i partije, ali i mediji i građani Kosova treba sebi da razjasne zašto je međunarodno pravosuđe moralo da preuzme nadležnost za utvrđivanje istine o Martijevom izveštaju, kada su prioritetne kompetencije za to pripadale Kosovu. Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: Kosovo nije uradilo domaći zadatak, to jest nije pokazalo političku volju da pokrene nezavisnu i efikasnu istragu o tvrdnjama o ratnim zločinima i zločinima protiv čovečnosti, pa je ova nadležnost prešla na međunarodne instance. Činjenica da se međunarodno pravosuđe bavi unutrašnjim pitanjem najmlađe države na evropskom kontinentu prikazuje je u lošem svetlu.
Kosovo treba da shvati da zataškavanje ovakvih problema nužno vodi njihovoj internacionalizaciji i postaje veliki minus za mladu državu koja pokazuje da nije spremna ili sposobna da se sama nosi sa svojim problemima. Da je Kosovo preuzelo inicijativu i formiralo istražni tim ili specijalni sud koji bi bio zadužen za Martijev izveštaj, da je uspelo da uveri svet da je ozbiljno primilo i reagovalo povodom izveštaja, mehanizam međunarodnog pravosuđa ne bi bio pokretan. Ali posle objavljivanja Martijevog izveštaja, sve što je tadašnji kosovski premijer Tači imao da kaže bila je najava tužbe protiv specijalnog izvestioca Saveta Evrope (koja do danas nije podneta).
Svedoci kao najveći izazov
U Prištini neki tvrde da će na optuženičku klupu u Hagu biti izvedeni glavni kosovski zvaničnici, koji su u visoku politiku lansirani zahvaljujući svom učešću u ratu i komandnim pozicijama u OVK. Prema njima, rad Specijalnog suda će biti okončan „big bengom”, odnosno presudama protiv svih koji se pominju u Martijevom izveštaju. Drugi kažu da će biti optuženi samo regionalni komandanti OVK, odgovorni za područja na kojima su se masovne otmice i nestanci desili. Ako se obistine tvrdnje prvih, Kosovo će zaista u jednom času biti politički obezglavljeno.
Ipak, najveći izazov pred ovim sudom je obezbeđivanje dokaza, to jest sigurnosti svedoka. Marti u svom izveštaju citira samo anonimne svedoke, što je i razumljivo kada se ima u vidu njihov nesiguran položaj na Kosovu. Neki kažu da su on i njegov skromni tim istražitelja svoj izveštaj zasnovali pre svega na informacijama stranih službi. Takođe se tvrdi da je Marti, zbog brige za sigurnost svojih svedoka, njihova imena otkrio samo američkom tužiocu Klintu Viliamsonu, koji je vodio specijalni istražni tim zadužen da ispita tvrdnje iz Martijevog izveštaja. Za Viliamsona opet kažu da je zbog zaštite svedoka svoju istragu postavio tako da je svaki istražitelj iz njegovog ogromnog aparata znao samo delić mozaika, a da je kompletan uvid u sve podatke imao samo on. Viliamson je inače poznat po učešću u izradi haške optužnice protiv Slobodana Miloševića.
Kruže glasine da je izjave u prilog optužnici dalo oko 400 ljudi od kojih će se njih 30, pod punim imenom i prezimenom ili anonimno, pojaviti pred sudom, kao i da su na osnovu specijalnog programa zaštite glavni svedoci iz Martijevog izveštaja, među kojima i neki pripadnici OVK, odavno van Kosova i da sa izmenjenim identitetima žive u zapadno-evropskim zemljama. Ove glasine dobijaju na verodostojnosti kada se zna da su svedoci Ahilova peta pravosudnog sistema na Kosovu, kako je to svojevremeno ocenio Fond za humanitarno pravo – Kosovo, jer su oni i njihove porodice izloženi pritisku i napadima, a životi su im u stalnoj opasnosti.
Samo ne kao EULEKS
Bila bi velika greška fetišizovati međunarodno pravosuđe i očekivati da će Specijalni sud glatko i efikasno obaviti svoj posao. Kosovo, blago rečeno, ima veoma loše iskustvo sa međunarodnim deliocima pravde. Kompletno kosovsko pravosuđe bilo je od rata naovamo pod direktnom međunarodnom upravom. Prvo je UNMIK bio ekskluzivno nadležan za proganjanje počinilaca najtežih krivičnih dela, a nakon proglašenja nezavisnosti ovu ulogu je preuzeo EULEKS. Tek od sredine 2016. godine kosovska tužilaštva i sudovi su dobili pune kompetencije da procesuiraju ratne zločine, kao i ostala teška krivična dela sa političkom i etničkom pozadinom. Ni UNMIK, a ni EULEKS nisu za ovih 17 godina ostvarili napredak u rasvetljavanju slučaja iz Martijevog izveštaja ‒ a imali su saznanja o njemu. Otmica i nestanak oko 500 ljudi u roku od šest meseci nije mala stvar. Porodice nestalih zahtevaju istinu, pravdu i utvrđivanje odgovornosti.
Specijalni sud ne treba da ponovi greške UNMIK-a i EULEKS-a, niti se sme dovoditi u bilo kakvu vezu sa njima. Ovo posebno važi za EULEKS, jer se ova najveća (i najskuplja) civilna misija u istoriji EU pokazala kao neuspešna. EULEKS je tokom svih svojih 8 godina bio direktno nadležan za sve ono o čemu govori Martijev izveštaj, ali umesto da rasvetli te slučajeve dopustio je „kosovizaciju“ svoje misije. Gore rezultate od EULEKS-a postiglo je samo lokalno kosovsko pravosuđe. Tako da bi za Specijalni sud najbolje bilo da regrutuje tužioce i sudije iz Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, a ne amatere od kojih su se mnogi u okviru EULEKS-a prvi put bavili sudskim i tužilačkim poslom.
Cunami na političkoj sceni
Ukoliko se pred Specijalni sud izvedu oni koji se kao osumnjičeni pominju u Martijevom izveštaju, onda će to biti svojevrsni cunami koji će izazvati tektonske poremećaje na kosovskoj političkoj sceni. Bez Tačija i Dreničke grupe njihova Demokratska partija Kosova (PDK) bi doživela pad od kojega bi se teško oporavila, kao što se to desilo sa Demokratskim savezom Kosova (LDK) nakon smrti oca nacije Ibrahima Rugove 2006. LDK je od tada privezak vlasti. Odlazak PDK-a u drugi plan otvorio bi prostor za njene protivnike i pružio šansu najvećoj (i mnogi kažu jedinoj stvarnoj) opozicionoj partiji – Vetëvendosje (Samoopredeljenje) ‒ da preuzme vlast zajedno sa ostalim manjim opozicionim partijama.
Iako mu to nije cilj, ovaj sud može odigrati važnu ulogu u rekonfiguraciji kosovske političke scene u 2017. godini. On može „nokautirati“ glavnu kosovsku partiju i stvoriti jedinstvenu priliku za Vetëvendosje. To bi bila i svojevrsna ironija, jer se Vetëvendosje protivilo ustavnim promenama i usvajanju Zakona o specijalnom sudu, smatrajući da oni vode izvođenju cele OVK na optuženičku klupu. U vrhu PDK-a su svesni ovog scenarija i to objašnjava poslednja varničenja između koalicionih partnera PDK-a i LDK-a, kao i najave za skoro veštačko provociranje krize u vladajućoj koaliciji i izazivanje vanrednih izbora već na proleće, kojima bi se amortizovao „udar“ Specijalnog suda na najveću kosovsku partiju i obezbedio joj se još jedan mandat na vlasti. Ove račune, međutim, može da poremeti Dejvid Švendiman, ukoliko odluči da več početkom 2017. uputi na Kosovo zapečaćene koverte sa nalozima za hapšenje.
Imena bivših visokih komandanata OVK protiv kojih se vodi istraga u vezi sa Martijevim izveštajem i dalje se drže u najstrožoj tajnosti i niko u Prištini, sem američkog ambasadora, ništa ne zna o istrazi. Bilo bi logično da se pred sudom pojave i druga imena sem onih koje Marti pominje u svom izveštaju, jer moguće je da je tajna višegodišnja istraga mogla da skrene u nekom novom pravcu i dovede do novih ljudi. Ona takođe može da ukaže i na neosnovanost nekih od Martijevih nalaza. Zašto „nekih”, a ne svih? Zato što je Viliamson na oproštajnoj konferenciji za novinare, održanoj pred predaju mandata američkom kolegi Švendimanu, izjavio da je njegova istraga dovela do dokaza o masovnim otmicama i nestancima ljudi posle završetka rata na Kosovu i da bi u vezi sa ovim delom Martijevog izveštaja odmah mogle da se podignu optužnice.
„Specijalni istražni tim došao je do nespornih dokaza dovoljnih za podizanje optužnice protiv pojedinih bivših rukovodilaca Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Rezultati istrage uveliko se slažu sa Martijevim izveštajem Savetu Evrope iz 2011. godine“, izjavio je Viliamson. Prema njemu, „žrtve tih zločina većinom (su) Srbi, Romi i druge manjine, ali isto tako i kosovski Albanci koji su označeni kao saradnici Srba ili su, što je češći slučaj, bili politički protivnici rukovodstva OVK… Specijalni istražni tim došao je do neoborivih dokaza da su pojedini visoko rangirani rukovodioci OVK koristili elemente te organizacije u nameri da izvrše zločine kako bi time pribavili političku moć i lično bogatstvo za sebe“, kazao je on. Ali istraga, prema Viliamsonu, nije uspela da obezbedi dovoljno ubedljive dokaze o trgovini organima kidnapovanih. U vezi sa tim on je rekao da je istraga pokazala da su „sasvim neosnovane“ tvrdnje o stotinama ljudi koji su ubijeni sa ciljem uzimanja organa, već da se može raditi o možda „nekolicini” njih.
Sigurnost svedoka ključ uspeha
Da se vratimo imenima budućih haških optuženika, koja najviše intrigiraju domaću i širu javnost. U okviru projekta Specijalnog suda zapadni saveznici su podelili posao. USA je preuzela istragu i tužilaštvo, dok je EU, pored finansija vodila proces formiranja suda i regrutovanja kadrova. To navodi na zaključak da možda samo američka strana zna ko će biti optužen, a da će sud i sudije to saznati kada i šira javnost. Zbog toga što tužilaštvo nije tražilo mnogo vremena za svoje formiranje, kao u slučaju suda, pri čemu je istražni tim koji su vodili Viliamson i Švendiman samo preimenovan u specijalno tužilaštvo, spekuliše se da su optužnice već odavno sročene i zapečaćene u kovertama.
Pored uopštenih izjava o tome da Kosovo treba da sarađuje sa Specijalnim sudom, američki diplomati do sada se nisu izjašnjavali o tome na koga bi mogle biti adresirane koverte sa optužnicama i nalozima za hapšenje koje će Švendiman poslati na Kosovo. Prvi i poslednji put to se desilo 20. maja 2015, kada je Gregori Delavi svedočio pred Komitetom za međunarodne odnose američkog Senata kao kandidat predsednika Obame za ambasadora na Kosovu. On je tom prilikom rekao da „Kosovo mora reagovati na odgovarajući način na sumnje o ozbiljnim zločinima počinjenim između 1998. i 2000. godine”, jer je „jedan američki tužilac našao dokaze da su kažnjiva dela počinjena od strane malog broja nekadašnjih visokih lidera Oslobodilačke vojske Kosova”.
Da li je aktuelni kosovski predsednik Tači na listi tužilaštva Specijalnog suda? Ako je tužilaštvo obezbedilo dokaze protiv bivšeg političkog lidera OVK, onda će on biti optužen. Malo je verovatno da on bude pošteđen kao bivši američki pulen. Stvar sa Specijalnim sudom je otišla daleko i teško je očekivati da politika, a ne sud (odnosno tužilaštvo), određuje ko će biti optužen i ko će odgovarati za ratne zločine, a ko ne.
Još važnije je pitanje sigurnosti svedoka, jer do sada su na Kosovu stradali i svedoci koje je direktno štitio EULEKS, kao na primer Agim Zogaj u slučaju Klečka. Zaštita svedoka i njihovih porodica je najveći izazov za ovaj sud. Uspe li se u tome, postoji šansa da se utvrdi istina o Martijevom izveštaju. To je jedini način da Kosovo izađe kao pobednik iz cele priče, koju je Del Ponte pustila kao grudvu niz snežnu padinu – da bi ona bila okončana Hagom i lavinom u Prištini. Formiranjem Specijalnog suda u sistemu vladavine prava na Kosovu počinje novo „računanje vremena“ u odnosu na ono kada se nije odgovaralo za zločine.
Po Prištini kolaju priče da je spisak optuženih napravio još Viliamson i da ga je Švendiman samo nasledio od američkog kolege, nastavljajući da radi na prikupljanju i obradi dokaza za već formirane predmete. Jedan izvor blizak Viliamsonu rekao mi je da ga je pitao koja imena će se naći na listi optuženih. „Čitajte Martijev izveštaj”, odgovorio mu je Viliamson.
Heinrich Böll Stiftung, 29.12.2016.
Peščanik.net, 03.01.2017.
KOSOVO