mali pas
Foto: Predrag Trokicić

Kada je sve počinjalo, a to je kada je počela da se raspada Jugoslavija, mnogi su otkrili prednosti protekcionizma. Jedan poznati pisac je, videvši u prodavnicama holandski sir, zavapio: „Pa zar ne znamo sir da pravimo?“ To nije inače tema bez smisla. Mislim, to o pravljenju sira. U Makedoniji se kada bi se reklo sir mislilo samo na jednu vrstu. Tako da ima ta strana međunarodne trgovine – više vrsta sira.

Da li je slobodna trgovina uvek najbolja politika? Zapravo, ako je cilj izgradnja države, onda ne mora da bude. Carinjenje košta uglavnom domaćeg potrošača, pa i preduzetnika, ali ne ostavlja nikoga u nedoumici ko je vlast. Pa ako se žele popusti, povlastice, subvencije i već bilo koje pogodnosti, zna se kome je potrebno obratiti se. Naprosto se zauzmu granični prelazi i postave sopstveni carinici, kao što je i bilo, i nema sumnje ko određuje trgovačku politiku. Posle se može raspravljati o ugovorima o prekograničnoj trgovini.

Uostalom i izdvajanje Britanije iz Evropske unije imalo je za cilj da se zna ko upravlja trgovinom, a što, sada se vidi, može da bude na štetu kako izvoza tako i uvoza. Uostalom, kao što je bio slučaj i sa raspadom Jugoslavije. Ako se pogledaju trgovački tokovi devedesetih godina prošlog veka, trgovina među bivšim članicama iste zemlje i istog tržišnog prostora – njih zapravo jedva da je bilo. Ako se ostavi po strani sve što je uglavnom bila kontrabanda jedne ili druge vrste, i to poglavito robe iz trećih zemalja, promet robe i usluga bio je gotovo sasvim zamro.

Potom je Evropska unija, kada su prestali ratni sukobi, izvršila pritisak da se nekako najpre dogovore bilateralni sporazumi slobodne trgovine između svih zemalja sa takozvanog Zapadnog Balkana, a potom nekako i regionalni sporazum, koji je zapravo bio proširenje Centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini (CEFTA zbog hrvatske averzije prema bilo kakvoj asocijaciji sa Balkanom, mada je CEFTA netom izgubila sve članove osim Hrvatske jer su pristupili Evropskoj uniji).

EU je mogla da zahteva oslobađanje trgovine u zapadnobalkanskoj regiji zato što je jednostrano uklonila sve carinske prepreke uvozu iz te regije. To je bilo podsticajno za male balkanske privrede. Koje su kasnije sklopile ugovore sa EU pod nazivom Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.

Ovde je mesto da se zapaze dve stvari koje su važne u trgovačkoj politici. Prva jeste da velike i male zemlje nisu u istom položaju. EU je ta koja je odlučujuće uticala na sadržaj tih sporazuma. U ovom slučaju to nije bilo na štetu malih balkanskih zemalja jer cilj zapravo nije bio trgovački već stabilizacioni, kao što i naslov kaže. Ali u načelu, velike zemlje mogu da ostvare prednosti u trgovačkim sporazumima s manjim zemljama, i to pre svega u oblastima koje su regulatorne prirode.

Sa stanovišta malih zemalja to može da bude prihvatljivo zato što njihova ponuda na velikom i otvorenom tržištu zapravo nema ograničenja one vrste koju je zapazio još Adam Smit. A ta je da rast zavisi od veličine tržišta. Ako je zemlja mala, a sve zapadnobalkanske zemlje zajedno predstavljaju malu privredu, tada će slobodan pristup velikom tržištu kao što je evropsko značiti da mogu da ostvare onaj rast za koji su osposobljene. Slobodna trgovina ne postavlja dodatna ograničenja.

To nije isto kada je reč o slobodnoj trgovini između malih zemalja. Jer, u njihovom slučaju tražnja jeste ograničenje. To se videlo u vreme posle finansijske krize, kada je trgovina sa EU povećana, ali one unutar regije nisu ili nisu značajno. Tako da izvoz u EU ne zavisi previše od privrednih kretanja u njoj, ali trgovina unutar CEFTA grupe zavisi. A isto važi i za Otvoreni Balkan.

Iz čega se može razumeti zašto ne postoji neki naročito izraženi interes kod nekih zapadnobalkanskih zemalja da se pridruže. Dodatna korist je mala, dok je stvarni interes pristup Evropskoj uniji.

Dodatni razlog je onaj koji sam naveo na početku ovog napisa – izgradnja države. Zemlje koje brinu za stabilnost i za očuvanje efikasnosti državne kontrole ne moraju da imaju interes da se odreknu prisustva na granici, koje jasno stavlja do znanja građanima i preduzetnicima ko je vlast. Jednom kad je to jasno, pa makar i tako što će se menjati tablice na automobilima, može da se razgovara o slobodnoj trgovini.

Sa stanovišta EU preostali neintegrisani Balkan nije privlačan za ulaganja jer je reč o malim zemljama i privredama. Tako da nema prostora za ulaganja u veća preduzeća. Svi zajedno, to bi bilo kao Rumunija, a tamo ima smisla ulagati. Otvoreni Balkan, međutim, ne rešava taj problem.

I koliko se može videti, ni druge.

Novi magazin, 26.07.2021.

Peščanik.net, 28.09.2021.