Sela Srema: Buđanovci i Nikinci, foto: YouTube
Sela Srema: Buđanovci i Nikinci, foto: YouTube

Sećate se sigurno grafita iz vremena bombardovanja: Izvinite, nismo znali da je nevidljiv.

Mit o „nevidljivom“ avionu stelt tehnologije – F-117A, srušen je zajedno sa letilicom, 27 marta 1999. godine u Buđanovcima. Pilot Dejl Zelko se katapultirao i preživeo.

Avion F-16 oboren je 2. maja i pao u ataru sela Sinošević kod Nakučana. Pilot Dejvid Goldfejn je preživeo. Tada je bio potpukovnik, komandant eskadrile a danas je general, komandant vazduhoplovstva SAD.

Treći avion B 2A, pogođen je 20 maja sa dve rakete i nije pao na teritoriju Srbije, nego negde u Spačvanskim šumama u Hrvatskoj.

Sve avione oborio je 3. raketni divizion iz 250. raketne brigade PVO.

Ovo je sažetak čisto ratničke priče o hrabrosti, patnjama, pameti, mukama, časti, snalažljivosti i borbenim učincima pripadnika 3. raketnog diviziona.

Priča je objavljena u knjizi pukovnika Slaviše Golubovića, u ratu kapetana prve klase, člana posade koja je srušila sve navedene letilice. Ujedno, to je sve što je oboreno u ratu.

Knjiga nosi naslov Pad noćnog jastreba. I nedavno je njen autor proglašen pobednikom 11. međunarodnog književnog foruma Zlatni vitez u Moskvi. Dobitnik je istoimene nagrade za ovo delo objavljeno i na ruskom.

Pre nekoliko godina, dok sam sedeo u raljanskoj kafani Kod Moše, pozvao me je Slaviša Golubović. Napisao je, kaže, knjigu o padu neoborivog stelta, kao jedan od njegovih rušilaca i neposredni svedok pada.

Nismo se poznavali. Rekao mi je da želi da napišem recenziju za njegovu tvorbu, pa ako pristanem on će mi doneti rukopis u Ralju. Ista kafana, kod istog Moše, da ne bismo lutali.

Rekoh da hoću, ako mi se rukopis dopadne. I još nešto: nisam preterano omiljen u Ministarstvu odbrane, moglo bi da mu šteti.

Baš me briga za Ministarstvo, tako mi je rekao. Pet para ne dajem. Morao sam da očekujem takav odgovor. Čoveka, koga su toliko puta gađali raketama vazduh-zemlja, ja prepadam nekakvim jebenim ministarstvom i mojim nikakvim ugledom u njemu.

Napisao sam recenziju, čini mi se sa dovoljnom količinom nadahnuća za takva dela.

Šta sam saznao dok sam čitao rukopis? Pre svega da ništa nisam znao šta se zaista događalo u operativnoj sobi komande diviziona, kakve su se drame odigravale u jedinicama potpuno napuštenim od države. Kako je divizion, pre rata ocenjivan kao jedinica na granici proseka tako brzo izrastao u kolektivnog heroja rata? Kakav je to zajednički um od prastare sulundarske raketne tehnike napravio projektile koji obaraju ono što se oboriti ne može i mitove ostavljaju na mrtvoj granici između metafizike i stvarnosti. Kako u drami koja traje nekoliko sekundi razmišljaju ljudi čija odluka čuva živote, makar tih nekoliko sekundi?

O svemu tome sam razgovarao sa Slavišom, pokušavajući da razumem njegovu mirnoću, nastalu verovatno naknadno, kad je sve prošlo. Ali i ta moja ideja mora da je bila pogrešna. Strah uvek postoji, ali ubija, valja ga odložiti uvek za posle. Tek nekoliko minuta kasnije shvatiš koliko si već dugo mogao da budeš mrtav.

Pokušao sam da razumem kako su uopšte uočili F-117A, na radaru jedva nešto složenijem od kvarcne peći. Inače se smatralo da njegov odraz nije moguć ili je sasvim ovlašan i nejasan i na najnaprednijim radio lokatorima.

Bila je to možda samo intuicija, esencijalna profesionalna lucidnost, uz pomno praćenje nestalne blage senke, i lansiranje po osećanju da je to upravo taj trenutak i nijedan drugi. Ali su u prvoj sekundi posle poletanja projektila znali da je pogodak neminovan.

Odakle su znali ako to niko i nigde nije učinio pre njih?

Tako, znali su.

Nikada nisu govorili da ih je vrhovna komanda sa praistorijskim oruđima ostavila na nemilost superiornoj sili. Nikada nisu slavili bilo koju vlast, niti razmišljali o tome. Bilo im je svejedno ko donosi najgore odluke zbog kojih se gube ratovi, životi i sve što je nekada postojalo. Ali im je bilo očajno teško zbog takvih odluka. Samo su radili svoj posao da bi pokazali sebi kako se opstaje dole, uprkos ništavnoj mogućnosti preživljavanja i svakoj logici. I kako se ipak može pasti odozgore, ma šta da si. Svako može da padne, samo mu valja pokazati gde su Buđanovci.

Rekoh Slaviši kad mi je javio za posebnu čast, da valja popiti koju čašu Kod Moše, tamo je započeo njegov literarni put u viteški red.

Nije viteški odbiti, rekao je.

Američki pilot Dejl Zelko, potpukovnik u penziji, sprijateljio se sa pukovnikom Zoltanom Danijem, komandantom diviziona koji ga je srušio. A zatim je Dani postao pekar. Na vojnoj akademiji gde se uči kako se ruši ono što leti i ubija, nije imao koga da uči, niti čemu da nauči.

Sreli su se porodično, nekadašnji neprijatelji, Dani i Dejl. Eto, to je čovek koji je oterao najnoviji američki avion u muzej, rekao je Zelko svojim komšijama, okupljenim oko Zoltana.

3. raketni divizion 250. raketne brigade, bio je poslednji čuvar borbenog ugleda srpske vojske, oborivši nad Srbijom tri neprijateljska aviona.

Posle toga ovde su padali samo naši.

Sve ostatke časti i hrabrosti vojske zgazio je Lucifer svojim papcima, pretvorivši visoke oficire u svoju mlitavu nesposobnu servilnu poslugu. Niko od njih nije ništa naučio od 3. raketnog diviziona. Da sve i svako ima svoje Buđanovce.

Noćni jastreb je mogao da padne samo pred moćnim, hrabrim ljudima, ostavljenim od države da nestanu.

O tome svedoči knjiga pukovnika viteza Slaviše Golubovića. On je svoju vojničku karijeru okončao odlaskom u penziju krajem jula, kao činovnik u ministarstvu.

Peščanik.net, 05.10.2020.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)