Ilustrovana indijska zoologija 2, Thomas Hardwicke (1755-1835), foto: Wikimedia Commons

Jeste, čovek je široko i duboko zahvatao u prirodno okruženje, sa sve jačim entuzijazmom, od kad postoji. Najpre, zato što je morao da jede. A za tako nešto se ne možemo okriviti, jer svaka vrsta ima nagon za samoodržanjem.

A onda je počelo da nastaje ono što zovemo civilizacijom. Da li je ljudska vrsta imala baš nagon ili tek potrebu za tim, za tom razvijenijom kulturom? Odgovor zapravo nije ni bitan. U svakom slučaju, za pojam koji danas koristimo da označimo sve ono što je ljudska vrsta izgradila, izradila, preradila, smislila, otela od prirode, izmenivši je, bitan je nastanak grada i ideja njegovog stanovnika (civitas – grad, civis – građanin). Smatra se da je sama reč „civilizacija“ prvi put upotrebljena dugo posle nastanka civilizacija same. Pripisuje se markizu Mirabou i njegovoj studiji Traité de la population objavljene sredinom 18. veka.

Ubrzano umnožavanje gradova, takozvana urbana revolucija dovela je oko 3.300 godine pre nove ere do prvih gusto naseljenih gradova čije je stanovništvo brojalo desetine hiljada – do Uruka i Memfisa. Danas, prema podacima UN iz 2016, oko 3% celokupne kopnene površine Zemlje zauzimaju gradovi, odnosno urbane ljudske naseobine, a u njima živi preko 55% stanovništva planete. Nema podataka o tome da li se u ukupnu površinu čvrstog tla računaju vodotokovi, nestabilne površine, kao i infrastrukturni prostori van urbanih naselja. A nema ni saglasnosti o tome šta je grad, šta je to urbano ljudsko stanište. Onih 3% površine pokrivene gradovima ne izgledaju kao prekomerno zahvatanje čoveka u prirodu, ako se ne uzme u obzir da većina ljudi živi na tom malom procentu ukupnog tla.

Međutim, za ocenu mere razaranja prirode intervencijom čoveka nije bitno samo koliko, već i kako i zašto se zahvata u prirodno okruženje.

Ako čovek u njega ulazi na bezobziran način ili zbog niskih strasti i pobuda, dobićemo pandemiju u kojoj živimo duže od godinu dana i u kojoj je virus postao naše dominantno životno okruženje. Epidemije 21. veka, SARS, MERS i Covid 19, po onome što se zna, razvile su se po sličnoj šemi. Rezervoari korona virusa, dokazano je, jesu slepi miševi. Da bi preskočili vrstu i došli do čoveka potrebno je da imaju posrednika. Kod MERS-a to je bila kamila, kod SARS-a cibetka, kod Covida 19 vrlo verovatno pangolin.

Teoretičari i praktičari ishrane kao bitan preduslov masovnih epidemija i pandemija označavaju pomamu (euforiju) za konzumiranjem divljači. Tu se razlikuju dve grupe konzumenata. Jednu su činili siromašni, oni koji nisu imali izbora, nisu mogli da kupe običnu hranu, nego ili da gaje i pojedu ili da ulove, pa pojedu – divlju. Drugu čine bogati skorojevići, nouveau riche, parvenu, koji bi da jedu nešto egzotično, skupo i dostupno malom broju ljudi. A za njima, kao što je običaj, ide bulumenta pratilaca i imitatora. Tad su siromašni shvatili da se na uzgoju i ulovu divljih životinja može zaraditi. Napustili su dotadašnju kulturu (oskudne) ishrane samo za svoje potrebe, napustili su davno ukorenjene običaje o sezonama lova i ubijanja, odrekli se totema, tj. zabrana bilo kakvog ili ograničenog istrebljivanja egzotičnih životinjskih vrsta. Laka zarada je sve to porušila ili gurnula u drugi plan (Baby pangolins on my plate: possible lessons to learn from the COVID-19 pandemic).

Svi korona virusi prelazili su na čoveka, ponavljam, po istom uzoru. Slepi miš posrednik, čovek prvo nouveau riche, pa ostali. I Srbija je nedavno videla na delu svog rodonačelnika i izvor domaćeg bogatog skorojevićstva. Negde u Emiratima naš predsednik jeo je kamilje meso, meso posrednika MERS-a, sve nas je obavestio o svome egzotičnom gastronomskom uzletu i zatravljenom gledalištu pokušao da prenese svoje nove užitke. Pritom do danas nije primio vakcinu, iako je višekratno sad već rutinski dao tvrdu veru da će se vakcinisati. I to kineskom vakcinom. Zašto baš njome? To je kao u onom vicu ili možda anegdoti o Kraljeviću Marku. Upitan da li bi se poturčio Marko odgovori: ni za kakve pare, ali iz inata – da. Naravoučenije veli da je odista, pred kraj života primio islam. Ako se bude vakcinisao i naš predsednik će iz inata. Prema EU koja ne priznaje kineske vakcine. I pričaće da hrli u EU.

Početkom 70-ih godina prošlog veka snimljen je i ovde dosta gledan film „Veliko ždranje“ o četvorici prijatelja koji su se sklonili u pitoreskni zamak da se prežderu do smrti. Film je tumačen kao – na momente teško podnošljiva, odurna i opscena – kritika konzumerizma i (malo)građanštine. Likovi iz filma nisu jeli divlje životinje, poenta je bila u količini i vrhunskoj pripremi. Dalji razvoj gastronomije, bar na zapadu, nije promovisao prežderavanje. Zajedno sa kultom vitkog, utreniranog i večno mladog tela menjala se i gastronomska navika elite. Dok nije stigla do delicija istočnjačke egzotike.

I tako je nastala pomama za pangolinima. Ne jede ih samo kineska nedavno obogaćena elita. Nije ta navučenost za rasističko odmahivanje rukom. Pangolini su se globalizovali i blizu su istrebljenja posle 60-ak miliona godina opstajanja u prirodi. Razlike su samo u modalitetima. U najskupljim kineskim, vijetnamskim i tajlandskim restoranima donose ih za sto žive, ubijaju pred gostima i pripremaju, da bi dokazali da su sveži. To je najskuplje. Ili ih razvoze avionima, tek ubijene i očišćene, u ledu, takođe skupe. Ili ih zamrzavaju pa transportuju (nešto jeftinije). Jedno od najcenjenijih pangolinskih jela, istovremeno i najmanje kalorično, je supa od fetusa pangolina. Reći ćete bljak, to je varvarstvo. Možda jeste, baš isto onakvo kakvo su, naročito u 20. veku rado praktikovale srednjeeuropske dame: astragan. Koji se dobija od abortirane jagnjadi.

Pangolin je, za sad, još uvek osumnjičeni posrednik u prenošenju kovida 19. Konačnu presudu treba da donesu naučni istraživači.

Ako je baš on bio posrednik, posle MERS-a i SARS-a, stigao nas je pametni virus, delikatan u svojoj virusnoj inteligenciji upravo kao supa od fetusa pangolina. Za razliku od prva dva korona virusa, ovaj naš ne ubija previše – oko 2% obolelih. Mutira naravno, to je u prirodi virusa, takoreći virusno pravo i njegova dužnost. Noviji sojevi postaju lakše prenosivi i izazivaju nešto veću smrtnost. Vakcine kaskaju, što zbog brzih mutacija, što zbog nepoverenja građana u vlasti koje upravljaju pandemijom. Ne samo kod nas, gotovo svuda. Obrazovanje i radoznalost pûka opali su u odnosu na 20. vek, pored ostalog i zbog imitacije skorojevićkih političkih elita. U ovoj našoj zemlji – u kojoj ministri i visoki državni službenici nisu savladali čitanje i veoma su raspoloženi zbog toga, neki među njima su notorni plagijatori, pojedini, već bivši, a sudeći po udvorištvu i budući, ne razlikuju ruke i noge od genitalija, predsednik Republike uskraćuje dokazne materijale u krivičnim aferama i nedopušteno često saopštava neistine i poluistine, u zemlji u kojoj tabloidi vrište, a ne samo plasiraju stranačku propaganda umesto vesti – možemo sa osnovom očekivati da pangolini tek dođu na jelovnike zatvorenih restorana, dostupnih samo izabranima.

Ne prestanemo li da zadiremo u prirodu da bismo žderali uz šmek skupe egzotike, čeka nas novi virus, neki teško pobedivi virusni novičok. A onda već možemo razmišljati (ako budemo imali čime) o kraju ove civilizacije. Nastaće druga, varvarska – pravi contradictio in adiecto – rušilačka to jest devijantno graditeljska. Nije daleko, eno je u centru Beograda, njeni ogledni primerci su Beograd na vodi i velelepni spomenik ispred nekadašnje železničke stranice. A mi u kolu, međ’ virusima i šljivama.

Peščanik.net, 27.03.2021.

KORONA VIRUS

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.
Vesna Rakić Vodinelić

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)