Giorgio De Chirico
Giorgio De Chirico

Grom iz vedra neba – tako kažu – i čin hrabrosti i svi traže neki komentar i svi nas gledaju zbunjeno; nije im sve jasno i skoro im i biti neće.

Bilo kako bilo ali Srblji su se uzradovali tome veoma jer – tako je napisao jedan: „Mi papu nećemo i da pređe na pravoslavlje“. Kome reći da je papa rimski sam sebi podneo ostavku, iako nije malo i onih koji su mu je podnosili. Komplikovano ali tu smo gde smo. Setno listamo akta a posebno Pastor aeternus iz 1870. Papa je Vicarius Christi odnosno Namesnik božji na zemlji. Kada uči ex cathedra on je nepogrešiv i tako dalje. Nimalo to jednostavno nije. Davno je to bilo – negde u Rimu – a mi iščitavamo debele tomove na tu temu. Pustite to, kazao nam jedan briljantni profesor kanonskog prava, to svi govore ali pazite – Svi su nepogrešivi, osim pape. Samo čitajte, videćete. Drag čovek, gotov da pomogne i ume da misli.

Ovo sada u novinama beogradskim je budibogsnama – koliko vidimo nije bolje ni u Minhenu ili Parizu – i niko da zastane i da se zamisli.

Te je li bilo presedana i sve tako. Bilo je nečeg sličnog, ali ovo je nešto drugo. Stao je čovek i papa Benedikt XVI i zamislio se. Treba li Crkva da bude moć koja će se udružiti s državom i daviti ljude, ili bi trebalo da bude onako kako je vizionarski i uistinu božanski nadahnuto razmišljao onaj mladić iz Nazareta, iz radničke porodice jer otac mu je bio drvodelja a majka neka progonjena Aramejka bez krova nad glavom. Za njim su pošli milioni koji su poverovali da je carstvo božje u nama i među nama – to je bio Isus iz Nazareta. Za to su ga nagradili moćnici krstom i raspećem na krstu. Evo, neko se zamislio i kako nam se čini krenuo teškim putem traženja novog lica Crkve i novog oblika papinstva. Ili barem prihvatio tu nadu kao saputnicu. Kome to ovde u palanci sumornoj govoriti – kome to ovde treba. Decenijama već ovaj umorni čovek na stolici sv. Petra u Rimu razmenjuje knjige sa Hansom Kungom, velikim teologom i filozofom. To je knjigom na knjigu. To je više od polemike jer to je traženje novog lica Crkve i novog oblika služenja i novog sistema vođenja Crkve. To traje od Drugog vatikanskog koncila. Treba li Crkva da bude dvorska država i da ljudima nudi mitologiju, ili ono o čemu je sanjao i to glavom platio onaj mladić iz Nazareta. Ko u palanci čita sve to i ono iz Rima iz homelija pape Benedikta XVI i ono od Hansa Kunga – niko, apsolutno niko. Crkva nije represivna sila poput države. Tu su negde razlozi ovog tipično papinskog čina a ne u nekim bizarnostima i aferama koje svi pominju tražeći famoznu „pozadinu“. To je ono što se nama čini važnim, a vreme će pokazati svima koliko smo u pravu ili koliko nismo. Ovaj potez papin je uistinu – mi se nadamo tome – na dobro Crkve i naroda i pokoljenja koja dolaze za nama.

No mi smo otišli predaleko, ali u dobroj nadi valja uvek preterivati a ne u drugim stvarima s kojima se dobrano preteruje.

I gde nađosmo mi ovde u palanci da se uzradujemo toliko što je papa u Rimu podneo ostavku. A mnogo se raduju oni vrli „pravoslavci“ naši. Ovima našima, i patrijarsima i političarima-vladarima, niko nije ograničio mandat. Njima ni bolest i smrt ne mogu ograničiti mandate. Neki od njih u desetoj deceniji života i ne pomišljaju da podnesu ostavku. A vodili su krvave osvajačke ratove i, recimo, pola Bosne zavili u crno. Pobili su na Balkanu silu sveta i sada se čude što je papa rimski u ovom času podneo ostavku – oni vrte i peru novac zajedno sa mafijom a ostavke ne podnose. Ima više vrsta ostavki. Jednu su praktikovali komunisti koji su ostavke podnosili drugima, njima su slični i mnogi patrijarsi na Istoku koji ni bolesni i stari ne pomišljaju na ostavku. Njih boli uvo što se Isus njih stidi. A on se nikada smejao nije jer je tuga pritiskala svet kojem je on slao poruku. Poruka njegova dve hiljade godina i više stoji na „sajtu“ naše savesti i – nikom ništa. Papa Benedikt XVI je povukao hrabar potez, a šta će dalje biti, to ćemo tek videti. Negde u dubini savesti – mi tako pomišljamo – on se zapitao: ako nećeš ti ko će, ako nećeš sada, kada ćeš. Možda i nije tako bilo, ali mi ostajemo uvereni da u Crkvi nešto treba da se menja. Na globalnom ekumenskom planu. Valjalo bi jednom nešto početi. Da li ovaj papin potez to jeste ili nije mi ne znamo sigurno. U ovom času niko to sigurno ne zna.

Za sada to je to, a ostalo su bizarnosti i mudrovanja za novine koje od nečega moraju živeti. Još jednom, ovo je samo setni zapis o papi Benediktu XVI a o ostalom smo u drugim prilikama govorili. Kada se na terasi dvorca bude pojavio kardinal koji će reći – Habemus Papam znaćemo više i to kuda će taj papa krenuti i kako će vladati. A da li će biti crn ili žut ili belac neki i odakle, nije važno. I onaj mladić iz Nazareta nije bio iz neke evropske rase ili plemena. Stoga je zapis ovaj setan i ne spada u vrstu komentara.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 15.02.2013.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)