Roditelji su nas vaspitali da ne lažemo i da je foliranje nešto loše. Kasnije smo saznali da je istina širi pojam od onoga što smo naučili kao deca. Saznali smo i šta je to izvrtanje činjenica, a da su najveći majstori za takve radove upravo oni koje na izborima biramo da nas predstavljaju. Problem u Srbiji je što se najčešće izvrću činjenice koje se tiču ljudskih prava, iako ona u svakoj civilizovanoj zemlji imaju isti sadržaj. Zbog prakse Evropskog suda za ljudska prava u proteklih pola veka, nema ama baš nikakvog prostora za njihovo proizvoljno tumačenje. Umesto da primene zakon na jedini mogući način i u skladu sa praksom Evropskog suda, vlasti u Srbiji se bave izvrtanjem činjenica. Budući da ova praksa za posledicu ima gubitak ljudskih života, nekažnjene napade, govor mržnje i otvoreno promovisanje diskriminacije, stvar je ozbiljna. Ono što ponavljaju predstavnici vlasti, svodi se na sledeće:

Zabrana Obraza i SNP 1389 je pravi i odlučan odgovor države na nasilje. Registracija neke organizacija je isključivo administrativna mera. Čak i ako se zabrana desi (a verovatno će Ustavnom sudu biti potrebno par godina za to), govor mržnje i nasilje od strane ovih grupa neće prestati. Oni neće imati svojstvo pravnog lica, neće imati račun i pečat, ali će raditi sve što i do sada. Takve skupine neće prestati da maltretiraju građane i šire govor mržnje zato što su izbrisane iz registra. Štaviše, veoma lako će se ponovo registrovati.

Nasilje vrše huligani. Ovo je rečenica koju mnogi izgovaraju i koja pomaže da se amnestiraju svi koji su odgovorni. Kada se izgovori ova fraza, stiče se utisak da su huligani bića sa druge planete koja su došla na Zemlju i učinila neke ružne stvari. Poriče se da su huligani deo navijača, da su deo desničarskih organizacija, govori se da oni ne predstavljaju „pravo lice Beograda“. Gotovo niko se nije setio da su te osobe takođe građani Srbije, za koje važe isti zakoni kao i za nas koji ne širimo govor mržnje i svoje neslaganje ispoljavamo na civilizovan način.

Potreban je novi zakonodavni okvir za borbu protiv nasilja. Postoji najmanje šest članova Krivičnog zakonika koji se mogu primeniti na najnovije aktivnosti nasilnih grupa. Hapšenje počinilaca i brzo suđenje je prioritet. Izmene i dopune zakona mogu pomoći, ali ukoliko se i one NE PRIMENJUJU, kao što je to slučaj sa postojećima, onda nema svrhe ubeđivati javnost da je problem u zakonima.

Povorka ponosa je otkazana/odložena, zato što organizatori nisu prihvatili predlog o izmeštanju Povorke na Ušće. Još jedan dokaz da laž samo treba ponoviti dovoljan broj puta. Činjenica je da u „istorijskom“ rešenju MUP-a, koji je premijer Srbije predao organizatorima,ne postoje glagoli „zabraniti“, „odložiti“, ali ni fraza „predlaže se promena mesta održavanja“. Naprosto, napisano je „REŠENJE organizatorima o promeni mesta održavanja…“. Budući da su organizatori prijavili i zajedno sa policijom do poslednjeg trenutka pripremali Povorku na planiranom mestu (Plato), jasno je da došlo do zabrane, a ne otkazivanja ili odlaganja.

Bris Taton je trebalo bolje da se pazi. Vrhunac ove glupe tvrdnje su saopštenja FK „Partizan“ i navijača ovog kluba. Sažetak saopštenja fudbalskog kluba je to da oni nemaju ništa sa događajem, jer se on desio van stadiona, a da je ubijeni mladić trebalo da da se kreće predviđenom (najavljenom) trasom sa ostalim navijačima. U još manje jasnom saopštenju navijačih grupa, navodi se da je Taton trebalo da im se javi po dolasku i da bi u tom slučaju bio siguran (sopštenje je napisano pre nego što je Bris Taton preminuo). Prvo saopštenje neodoljivo podseća na tvrdnje vlasti tokom 90-tih da „Srbija nema ništa sa ratom u BiH“, dok navijačke grupe ispoljavaju iste „simptome“ kao paravojne formacije tokom istog tog perioda.

Ne mogu se kažnjavati oni koji pišu grafite, daju izjave o napadu na Povorku ponosa itd. Ovo je možda najveća laž koju su izrekli predstavnici vlasti. Govor mržnje i pretnje su itekako kažnjivi po domaćim zakonima. To nije nikakva „polemika“, kako ju je nazvao tužilac Radovanović, već su sve to ozbiljna krivična dela. Članom 387. stav 2 Krivičnog zakonika iz 2005. godine predviđena je kazna zatvora od 6 meseci do 5 godina za svakog ko vrši proganjanje organizacija ili pojedinaca zbog njihovog zalaganja za ravnopravnost ljudi. Izmenama zakona koje su usvojene 31. avgusta ove godine, ovaj član je dopunjen stavom kojim se predviđa kazna od tri meseca do tri godine za svakoga „ko javno preti da će, protiv lica ili grupe lice zbog pripadnosti određenoj rasi, boji kože, veri, nacionalnosti, etničkom poreklu ili zbog nekog drugog ličnog svojstva, izvršiti krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora veća od četiri godine zatvora“.

Policija je „predložila“ održavanje Povorke ponosa na Ušću, jer su postojala „operativna saznanja“ da će Povorka biti napadnuta. Prema nekim navodima policije, skoro 10.000 ekstremista bi napalo oko 1.000 učesnika Povorke, a planiranih 4.500 policajaca ne bi moglo da im pruži adekvatnu zaštitu. U normalnim zemljama (a i u onima koje to baš i nisu) ovakva procena bi značila da se broj policajaca mora povećati, a „operativni rad“ pred sam događaj pojačati. Ako se zna da će neko zapaliti autobus, polivati Povorku benzinom, uleteti kolima u nju, napasti ambasadu Švedske, onda ta osoba mora biti uhapšena i zbog pripremanja tog krivičnog dela. Umesto toga, predstavnici policije su paralelno sa pripremama zastrašivali organizatore (i javnost putem tabloida), a na kraju Povorku de facto zabranili. Oni koji su pripremali sve ono što tvrdi policija su ostali sasvim nekažnjeni.

Policija je zabranila sva okupljanja u centru grada. Sem Povorke ponosa, u gradu je istoga dana bilo zabranjeno okupljanje koje je prijavio SNP 1389, a reagovano je i na okupljanje Obraza ispred Hrama Svetog Save. Sva druga okupljanja (uključujući i spontana, neprijavljena) nisu bila zabranjena niti sprečena. Građani su tih dana prisustvovali promociji novih oficira, proslavi pobede nad Slovenijom u košarci, dočeku košarkaša koji su osvojili srebrnu medalju, paljenju sveća za preminulog Brisa Tatona, Šetnji protiv nasilja i javnoj tribini „Odgovor građana na nasilje“. Sem usmene zabrane ovog poslednjeg skupa, nijedan drugi nije bio zabranjen, a svaki je održan na mestu koje za to nije predviđeno odlukom Skupštine grada Beograda iz 1997. godine.

Država je odlučno reagovala na napade na strane državljane. Sem uhapšenih za ubistvo Brisa Tatona, malo toga je urađeno. Čak i u ovom najdrastičnijem slučaju, dvojica počinilaca su u bekstvu. Za jednog od njih dvojice se pretpostavlja da je organizator, a ministar policije je građanima spokojno saopštio da se ovo „lice“ nalazi u Holandiji. Zbog napada na državljane Australije, Libije i Grčke niko nije uhapšen. Sem pokrenutog krivičnog postupka u slučaja Brisa Tatona, svi ostali postupci su prekršajni, tako da medijski izveštaji o tome kako su uhapšeni trenutno „na robiji“ u najmanju ruku predstavljaju još jednu laž.

Nemoguće je rasplesti klupko navijača, huligana, pripadnika ekstremističkih organizacija, jer se neki od njih bave kriminalom. Sama činjenica da neko čini nasilje i koristi govor mržnje je krivično delo. Ako neko uništava automobile fudbalera i šamara ih zbog nezadovoljstva rezultatom, to je takođe krivično delo. Dilovanje droge i reketiranje su samo dodatni razlog zašto takvi ljudi moraju biti uhapšeni i osuđeni. Policija, tužilaštvo i sudovi postoje zbog toga. Mi građani ne možemo da radimo taj posao.

Autor je advokat ljudskih prava iz Civil Rights Defenders

Peščanik.net, 14.10.2009.

TEMA – PARADA PONOSA +