Gradonačelniku Đilasu se ispunila želja. Gejevi i lezbejke su u nedelju zaista iskazivali identitet „između 4 zida“. Ovog puta su srećni (gejevi i lezbejke, a ne Đilas), jer je umesto plafona tu bilo nebo, a i mogli su da se prošetaju oko jednog bloka u centru grada. Postoje dve pozitivne stvari u vezi sa nedeljnom Paradom. Prvo, broj ljudi koji je učestvovao je veći nego što je iko očekivao: niko iz civilnog drštva nije žurio da tetki odnese lek, svi su bili na visini zadatka i dokazali su da je solidarnost u Srba moguća. Drugo, policija jeste zaštitila skup i osigurala Ustavom garantovanu slobodu mirnog okupljanja. Koliko god se žalili da smo bili okruženi kordonima, ipak je činjenica da tokom samog Prajda nije bilo nijednog problema i da je policija u odnosu na učesnike radila svoj posao tačno onako kako treba. Pitanje koje svi postavljaju je da li je tako dobro obezbeđenje Parade bilo posledica dolaska nekoliko ambasadora i da li bi zaštita bila tako dobra da su tu bili „samo“ građani?
Sve je počelo dan ranije kada su napadnute prostorije Žena u crnom, poznata meta u centru grada. Jedna od žena je povređena, a napadači su se ponašali kao paramilitarci koji su po stanu jurili nekog za odstrel. Umesto Albanaca, Bošnjaka i Hrvata to su sada gejevi. Napadnut je jedan strani državljanin. Što se tiče napada posle Parade, za sada ih je tri, a ukupno imamo dva napada na strane državljane. Pored prošlogodišnjeg razloga da budu napadnuti („priča engleski“), ove godine imamo još i „bila je na televiziji“ i „izgledaju kao lezbejke“.
Sem zaštite Parade, reakcije protiv onih koji su ovog puta napali policiju, izloge, mamograf i žardinjere su potpuno iste kao i ranije. Prema poslednjim podacima, uhapšeno je 207 građana, što i nije neki broj, ako se ima u vidu da procene govore o najmanje 6.000 esktremista. Tužilaštvo (kao i uvek) pominje podnošenje prijava, mada su građani već dobro naučilli da prijava ne znači ništa, naročito ako je – prekršajna. Ako se setimo da su napadači na Teofila dobili čitava 3 meseca zatvora, možemo pretpostaviti da će ova deca dobiti još manje kazne.
Ključni problem je to što policija tokom privođenja tretira prilično blagonaklono ove počinioce teških krivičnih dela. Prvo, privođenja su selektivna (na snimcima se vidi kako policija jednima stavlja lisice, dok pored sasvim „opušteno“ stoje drugi sa kapuljačama i šalovima). Drugo, policiju pretnje apsolutno ne zanimaju i ponašaju se kao da one ne postoje u krivičnom zakoniku (iako se za to krivično delo može dobiti do 5 godina zatvora), tako da im se ništa neće desiti sve dok vas ovi „heroji“ ozbiljno ne povrede. Treće, privođenja koja sam juče video u jednoj policijskoj stanici (strance sa kojima sam bio je od huligana delio samo stakleni zid) su ličila na predah za huligane, gde su oni malo odsedeli na klupi. Ako sam dobro video, u jednom slučaju je majka došla po svog maloletnog sina, na koga će privođenje bez kazne da deluje ohrabrujuće za nove slične bezobrazluke. Četvrto, iako je preventivni rad možda postojao, on nije uključivao hapšenja i procesuiranja koje bi javnosti stavila do znanja da neke stvari nisu prihvatljive.
U slučaju huligana koji su se istakli juče (a i ranije) nema mesta nikakvoj edukaciji. Oni su već na ulici i jedini način da ih sprečite su brzi sudski postupci sa adekvatnim kaznama. Brojnost ovih postupaka mora biti toliko velika da uveri one ostale da će doći pod udar zakona ako se ne odreknu nasilja. Svega ovoga danas uopšte nema. Nema ni istrage da li su svi ovi napadi bili organizovani, a dopušta se ogromna zamena teza (SNP 1389 kaže da je za nasilje kriv ministar policije, a Đilas kaže da su krivi gejevi). Hoće li neko konačno jasno staviti do znanja građanima ove države da pretnje i nasilje nisu dozvoljeni i dokazati da će biti kažnjen svako ko krši ovu zabranu?
Ne znam zbog čega nam je važno da je među 207 uhapšenih i jedan od poznatih momaka iz Obraza. Ta informacija mi pre govori da se ponovo pravi novi heroj, nego da se krenulo u sprovođenje zakona. Drugo, lament nad povređenim policajcima i demoliranom imovinom je više nego degutantan. Iako svaki policajac koji časno radi svoj posao ima moju potpunu podršku, izloženost napadima je deo njihovog posla. Nemojte mi reći da smo očekivali da niko od 5000 policajaca juče neće biti napadnut ili ranjen. Što se tiče imovine, za sve što je demolirano, nisu krivi ni gej ljudi koji su se mirno okupili i koristili svoja ustavna prava, niti baka Mica koja je sedela u svom stanu na Bežanijskoj kosi, već huligani koji mrze sve što je drugačije. Račun treba ispostaviti njima, a ne svaljivati ovu krivicu na LGBT zajednicu.
Na kraju, vredi pomenuti još jednu manjinu. To su policajci koji pokušavaju da rade svoj posao u okruženju ogromnog nerazumevanja, otpora i loših rukovodećih kadrova. Kada građane tretiraju kao svoje sugrađane, kolege ih čudno gledaju, a kada treba da primene zakon onako kako je napisan, nemaju podršku Odozgo. Neki od njih ne razumeju druge manjine, ali se makar trude. Svi oni su juče po prvi put mogli makar malo da dođu do izražaja, jer je za to postojala politička volja. Kada ta ista volja bude htela da se zaista stane na put nasilnicima, oni će ponovo raditi svoj posao. Tek tada će u Srbiji početi da se oseća sloboda. Do tada, ostajemo između neka 4 zida.
Autor je pravni savetnik za ljudska prava Civil Rights Defenders.
Peščanik.net, 11.10.2010.
LGBTQIA+
