Političari često najavljuju smene policijskih rukovodioca. Ne postoje zvanična obaveštenja o razlozima njihove smene. Građani o tome saznaju putem medija i tabloida. To nije dobro, niti je transparentno. Da ne bude zabune, ti smenjeni rukovodioci su premešteni na druge pozicije u policiji. Primer je bivši komandant Žandarmerije Bratislav Dikić koji je postao savetnik direktora policije. To znači da nisu dobili otkaz, a navodno nisu obavljali svoj posao kako treba. Ili, još gore, okarakterisani su kao saradnici kriminalnih grupa.
Već mesec dana građani slušaju o tome kako će smene u vrhu policije izmeniti postojeće loše stanje. Pored toga, građani saznaju da je reformu teško izvršiti jer postoje jaki otpori u vrhu policije. Slična priča primećena je i u septembru prošle godine kada je smenjen šef beogradske policije i najavljena ubrzana reforma. Isto je urađeno i u novembru 2012. godine kada je izjavljeno da će vrh policije – uključujući i direktora – biti smenjen zbog prisluškivanja predsednika države i tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade. Smeniti rukovodioce u policiji nije isto što i sistemski je urediti.
Rešenje za ovu parapsihopatologiju policije je jednostavno. Potrebno je napraviti sistem upravljanja ljudskim resursima, povećati kapacitete unutrašnjih kontrolora policije i uraditi depolitizaciju policije.
Za prijem u policijsku službu nije obavezan konkurs. Kriterijumi za napredovanje su tajni. Čak i za same policajce. Lista slobodnih radnih mesta u MUP-u ne postoji. Zbog toga je upitan način na osnovu kojeg se napreduje, a policiju treba da vode stručna i profesionalna lica.
Sektor unutrašnje kontrole policije nije nezavistan u svom radu. Ministar unutrašnjih poslova može da spreči istragu koju vodi Sektor. Takođe, Sektor ne poseduje odgovarajuće ljudske, materijalne i finansijske sposobnosti. Devedeset zaposlenih u Sektoru zaduženo je za kontrolu 46 hiljada zaposlenih u MUP-u. U takvim okolnostima postavlja se pitanje u kojoj meri Sektor može uspešno da kontroliše policiju.
Četrnaest godina nakon demokratskih promena u Srbiji, još uvek nije razdvojena uloga Ministarstva i policije gde je „prvi“ zadužen da utvrdi prioritete u radu na osnovu potreba građana i obezbedi sredstva, dok je „drugi“ u obavezi da očuva i unapredi bezbednost građana. Policija treba da bude odgovorna izabranim institucijama, a ne podređena kontroli političkih predstavnika. A pogotovo ne treba da bude odgovorna kriminalnim grupama, kako pojedini političari danas tvrde da jeste.
Krajnje je vreme da se krene sa rešavanjem pomenutih problema. Izgleda da će o tome da odluče predsednik Vlade i predsednik države. Najavljeno je da će o budućnosti policije odlučiti Biro za koordinaciju službama bezbednosti kojim upravlja upravo predsednik Vlade. Ovo je tek posebna priča ili je neka sistemska zabuna. O ovome treba da raspravlja Skupština kao neko ko spolja nadzire rad policije. O budućnosti policije obavestiće nas predsednik države. To su osobe koje je policija navodno nekoć prisluškivala. Možda se epilog priče koja traje već dve godine nazire, ili je ovo ipak još jedna epizoda u srpskoj bezbednosnoj sapunici.
Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Peščanik.net, 20.06.2014.