Vera u Boga nije banalna stvar
Čitam esej Lasla Č. Saboa o Viktoru Igou (samo zbog esteta napominjam da ga je Flober obožavao), koji je osetio svim svojim bićem „opčinjavajući užas” Bogom zasićenog kosmosa. Igoov Bog po mnogome nalikuje na Adijevog Boga. „Naš Bog prebiva u lutajućem, kosmičkom viru, povlači sa sobom u bezdan i podiže nazad, usisava i pušta svog izabranika, poigrava se sa njim između slasti gušenja i gorčine zaborava” – piše Laslo Č. Sabo. Vera u Boga ipak nije tako banalna stvar kako to misle novokomponovani vernici.
Na Miloševićevom kanabeu
Na televiziji BN, Dragan Hadži Antić, nekadašnji glavni urednik Politike, prijatelj porodice, najavljuje da će Mirjana Marković u svojoj novoj knjizi dokumentovati ko je sve sedeo na Miloševićevom kanabeu. Bogami, rado su ga posećivali mnogi i od današnjih vlastodržaca, ironiše znameniti šef Miloševićevog partijskog glasila. I tada, ali i sve do danas, Mirjana Marković je eklatantni simbol nepotističke vlasti – kad se sva vlast deli unutar jedne porodice. Nema sumnje da Miloševićeva supruga mnogo zna i da će biti iznenađenja. Dragan Hadži Antić navodi i poimence ljude koji i danas sede u vlasti, a koji su rado posećivali porodičnu kuću Miloševićevih. Tijanić je za tu priliku kupio sebi novo odelo. Ni malo me ne zanima mišljenje gospođe Marković, ali dokumenti su važni. Konačno, svaki dokument treba objaviti, sviđalo se to nekome ili ne. To se desilo i sa knjigom Zloupotrebljene institucije – ko je bio ko u Srbiji 1987-2000. – popis ko je na kakvim funkcijama bio u Miloševićevom režimu. Ko je kad bio ministar? Ko je i dokle bio poslanik? Ko su bili članovi partijskih rukovodstava? Kao primer su poslužile one nemačke knjige koje su precizno dokumentovale ko je kakvu funkciju obavljao u nacističkoj Nemačkoj. Karakteristična je okolnost da o ovoj knjizi vojvođanski mađarski stranački mediji nisu ni slovom izvestili, jer bi se onda neizbežno obelodanilo i to da su i neke istaknute vojvođanske mađarske ličnosti pripadale toj nomenklaturi. Nedavno je objavljena jedna poučna knjiga – Reči i nedela – pozivanje ili podsticanje na ratne zločine u medijima u Srbiji 1991–1992 (Centar za tranzicione procese, 2011), knjiga o gušenju slobode štampe. Ta pojava, dakako, nije novijeg datuma, doktrinu je na najfrapantniji način formulisao maršal Tito 1959. godine u svom pismu upućenom Savezu novinara Jugoslavije. U najkraćem, Tito je napisao da je u Jugoslaviji štampa slobodna, ali da mora biti u skladu sa stavovima predstavnika vlasti. Ta doktrina je u novije vreme oživljena u manjinskim krugovima, jer skoro svakodnevno čujemo da je naša štampa slobodna, jedino ne sme da se nađe u koliziji sa rukovodećim telima. Ona je, dakle, slobodna u prenošenju stavova rukovodećih tela. Ovu žilavu, u svest duboko ukorenjenu tradiciju zdušno neguju oni koji u okvirima višestranačkog sistema barataju tehnikama jednopartijskog sistema, odnosno, preuzimaju partijskodržavnu tradiciju. Tito verovatno zadovoljno trlja ruke u grobu. Zbog toga je štampa i puna intervjua sa liderima, i zato je i zabranjena kritika lidera. Ovo je do današnjeg dana bolno pitanje skoro svih bivših socijalističkih država, uglavnom zbog toga što privredni život umnogome zavisi od stranaka, usled čega su i mediji stranački zavisni. Nije slučajno ni to da je baš u ovim društvima sloboda medija i nadalje prvorazredno pitanje, a posve je razumljivo i to da sociolozi upravo nivoom slobode štampe mere stanje demokratije. Treba da prođu decenije, da se ekonomija u ovim zemljama oslobodi tutorstva partija, da se novokapitalistički sloj emancipira od dnevne politike, i da se uobliči autonomna srednja klasa. U svim ovim zemljama postoje demokratske snage, ali demokratski sistem u punom kapacitetu tek treba da se uspostavi. Naročito je to izraženo u manjinskim zajednicama u kojima iza manjinske politike ne stoji i manjinska privredna struktura. Možda, ako jednom dosegnemo punovažnu političku autonomiju – ali, bez specifične privredne strukture ta autonomija će ostati krnja, što znači da će i nadalje ostati zavisna od države i od ovakvih ili onakvih fondacija, dakle, javni život – i zajedno sa njim mediji – biće i dalje u punoj meri pod uticajem dnevne politike i uključeni u borbe za vlast unutar manjinske zajednice. Jedini izlaz bi mogao da bude takva manjinska vlast koja sama sebe ograničava, što je, opet, puka moralna norma, i veoma je problematično, u kojoj meri su spremni oni koji se bore za vlast, da se dobrovoljno podvrgnu moralnim zakonima.
U šta se izmetnuo nacionalni duh
Exilium vita est – istakao je Viktor Igo parolu na poprečnu gredu svoje blagovaonice. Na taj način je čuvao francuski nacionalni duh. Nacionalni duh je, međutim, danas postao plen političara. Jedina mala vrata ostaće – egzil. Biće to teško oslobađanje.
Okasnela molitva
Sedamdesetpetogodišnja starica je, pred smrt, visoko podigla stisnutu pesnicu, htela je da kaže nešto, ali su joj reči zastale u grlu. Iz njenog egzaltiranog pogleda, ljutitog izraza lica, videlo se da je htela da se obračuna sa svetom. Ovako je umrla. Nije iskoristila pravo poslednje reči, verovatno zbog toga što je imala osećaj da je zakasnila. Nažalost, i naši životi su takvi, ne koristimo pravo poslednje reči, jer imamo osećaj da je ona ionako uzaludna. I živimo sa tim do poslednjeg trenutka, kad moramo primiti k znanju da smo zakasnili.
Partijsko članstvo, kao biznis
Prema stranačkim statistikama, oko dva miliona građana Srbije je učlanjeno u neku od političkih stranaka. To znači da je svaki treći punoletni građanin član neke partije, i to je evropski rekord. Međutim, partijske statistike su prilično varljive, naime, ljudi se upišu u neku stranku da bi lakše došli do nekog posla jer, kako je jedan poznati političar nedavno rekao, čak i prilikom zapošljavanja spremačice važna je okolnost, da li je dotična članica neke stranke ili nije. To se odnosi na sve oblasti života, počev od književnosti, do portira. Možda još nema uticaja samo na samostalnu delatnost prekopavanja kontejnera. Među tim delatnicima za sada još vlada puna demokratija, u punoj meri je afirmisan princip jednake šanse. U ovoj velikoj gužvi mnogi građanin je istovremeno član i više partija, jer kad se jedna nađe u opoziciji, potražiće utočište u drugoj, pri tom zaboravlja da se ispiše iz prethodne, tako da je, formalno, član više stranaka. To su siromašne partijske parije. Postoje, međutim, spretni karijeristi koji istovremeno drže više gvožđa u vatri. Ponekad se ponašaju kao profesionalni fudbaleri u prelaznom roku. Putevi partijskih vandrokaša su nedokučivi: socijalista mirno prevesla među demokrate, član građanske liberalne stranke bez ikakve griže savesti se prešaltuje u mađarsku manjinsku stranku koja baca drvlje i kamenje na liberalizam. Odlično se oseća u više stranaka. Važno je samo da neka stranka uvek donosi neku dobit. Partijsko članstvo je danas dobar biznis.
Srećna nova nacionalistička godina
Srećna nova nacionalistička godina – čitam na vebsajtu E-novina. Godine 1968. sam se nadao da pristiže sloboda, a 1989. godine sam se nadao demokratiji. Eto u šta su se nade izmetnule!
Preveo Arpad Vicko
Autonomija.info, 06.01.2012.
Peščanik.net, 06.01.2012.
