Patuljasti hipopotamus primer je kako nastaje važan i popularan kult. Na severnoj kiparskoj obali kod jedne crkve svetog Đorđa, nađeni su fosilni ostaci neke životinje, za neuke vernike – kosti, svete kosti. Za vlasnika kostiju proglašen je sv. Fanurije, svetac kojem se vernici obraćaju kada nešto izgube. Vernici su grebuckali kosti i prah stavljali u vino i vodu i pili, jer se smatralo da je to moćan lek protiv mnogih bolesti. Negde sedamdesetih godina prošlog veka, paleontolozi su utvrdili da kosti nisu ljudske, već da pripadaju patuljastom hipopotamusu iliti nilskom konju, koji je tu živeo nekih 10.000 godina pre naše ere. To međutim nije nimalo ugrozilo kult sv. Fanurija, samo je upotrebu kostiju skoro potpuno ograničilo.
Cela priča o tome kako nastaje uspešan kult namenjena je Brnabiću, bre i uistinu ludačkom pokušaju da se ustanovi kult Vučisrbija, sveca koji je Srbija sama: ne, takvu ulogu može da odigra samo nešto slično patuljastom hipopotamusu. Jer ni Tito, ni Staljin, ni Mao Cedong, na drugoj strani ni Gandi nisu ni pokušali da se poistovete sa imenom države/društva koje su vodili. Pokušao je jedino Luj XIV, kralj Sunce, koji je imao dva argumenta na svojoj strani: bio je neuporedivo najlepše odeven, i pomenuo je samo državu, ne i Francusku… Ne, glupi, afatični, drekavi Brnabiću, bre, vređati trostruko bivšeg predsednika države, najvišeg popu ili Maticu Srpsku ne znači vređati Srbiju, ne ide, ne može. Građani su sa punim pravom zviždali popovima jer su kao grupa i kao institucija oduvek bili na strani vlasti, što se plaća. Zviždali su Matičarima, jer su se prodali vlasti i osramotili Maticu. Zviždali su uzvanicima koji su došli po ordevlje i ordenje, jer su se slizali sa vlastima. Zviždali su svima koji su izdali državu Srbiju i prodali je nepismenim kriminalcima, koji ne umeju ni da ustanove kult, da nađu patuljastog hipopotamusa i odgovarajućeg sveca. Brnabić, bre i oni koji lik snimaju sa svetlosnim efektima i glasom koji kao odjekuje, nisu stanju da sastave jednu malu poučnu priču, jednu hrišćansku parabolu, ništa: ko vređa nas, vređa Srbiju. Za takvo svetogrđe svega građanskog i državnog stvarno nema ničega drugog sem suđenja i zaborava odmah posle. Kada je bilo najgore, Milica i Jefimija donele su mošti i ustanovile kult svete Petke, za žene, za mir…
No svaki potez najužeg kruga ohlokratije po sebi je simptom. Ovaj terminalni simptom, izjednačavanje sa Srbijom, znači mnogo više od nesposobnosti da se nađe patuljasti hipopotamus: znači to da je trostruko bivšem preostalo još samo jedno sredstvo da očuva vlast – rat. Bezumno naoružavanje, patetični domaći borbeni aparati, naoružani roboti, uporno izmišljanje neprijateljske državne Hrvatske, sa kojom državna Srbija nikada nije bila ideološki bliže, opravdavanje preventivne osvete, sa kojom je Srbija već tri puta izgubila status i konačno – baš konačno, rešenje problema buntovne omladine: svi na front! A vlast pod kamen. Upravo takvu sliku rata trostruko bivši uporno raspreda – mi ne bi, ali oni hoće, sa njima su svi koji ne vole Srbiju, imamo glasačko-dobrovoljačku Srpsku, umuljaćemo se u rat čim oni veći počnu, pa ćemo po Kosovu, dok se oni bave sobom, itd. Pa onda još ono – nije vojska, nego Škorpioni i naravno, nije snajper nego kišobran… Jedina nada je u tome što, za razliku od drugih ratova novijeg doba, oni koji moraju biti protiv rata, ako toga sada i nisu svesni, više nisu svako na svom ostrvu, već povezani, sa istim ciljevima, istima zvižde, isti im se gade. I svi spremni da domovinu brane od domovinaša.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); Kje smo? Ljubljanski steganogram (2024); Hetera in filozof, studija (2024). Romani su joj objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025.
