Kada sam nedavno, prvi put, stegao tu majušnu, pomalo mlitavu Grassovu ruku, pošto sam osmotrio njegovo flegmatično lice, nisam imao utisak neke velike more koja mu leži na srcu. Samo starost koja je opustela poznato violentne crte jednog borbenog duha, bila je onde, samo opšta skljokanost koja nam svima dolazi u poznim godinama.
Ovih dana, međutim, ceo taj korpus velikog autora zatočenog u omanjem telu doživljava silno dramatizovanje, kao da je odjedanput nastupio čas goleme ispovesti, priznanje prikrivene epizode iz životopisa, trenutak istine, antički katharsis. Učinilo se da ovejani antifašist doživljava zakasneli čas denacifikacije, kao kad neko iznenada prizna da je nekada davno radio za tajnu službu ili da je u mladosti obljubio maloletnicu iz susedstva.
Zavladala je velika zgranutost u nemačkom i opšteevropskom publikumu, pala je senka na moralni autoritet, do skora neprikosnoven. Ovo, međutim, odigrava se u teatru naivnih: nema trajno meritornih u oblasti etičkoj, niko nije neranjiv, da je pravde, kako veli jedan genijalni umobolnik, niko ne bi ostao neišiban. Bolje da svako od nas u sebi samom pronađe tog putovođu, ovome uči nas još uvek upotrebljivi kategorički imperativ, Kantov.
Sve to događa se u letnjoj omaglici bez posebnih vesti, pirane su se dale na posao, treba savladati golemu ribu, Moby Dicka nemačkog pesništva.
Izvolite, međutim, draga gospodo mesožderska, najpre napisati Limeni doboš, ili još važniju, onu mudru knjižicu Sastanak u Telgteu! Onde je Grass priznao sve o sudbini književnika, tamo već stoji da su svi oni jedna nesigurna gomila intelektualnih razbojnika, pijandura i lažova, ma kako darovitih, ma kako duhovitih, ma kako privlačnih za ljudsko oko. Učešće jednog sedamnaestogodišnjeg klipana u nacističkim trupama, makar i SS, zanemarljiva je epizoda, treba videti šta se nalazi u svakoj od mnogobrojnih pesničkih duša.
Ne zanosite se, drage moje gospe i vi slučajni čitatelji među muškim jedinkama, kolorisanim portretima književnika, čak ni onih naočitih. Ništa se nije promenilo od baroknih vremena, opisanih u sastanku na reci Ems. Pa taj domjenak još uvek traje, Das Treffen in Telgte jedna je stalna institucija, svi su još uvek za onim stolom, pri konobarici Libuschki, jedu, piju i ponešto zapisuju usput, ali svemu tome, u krčmi literature napisanom, verujte samo na pola, samo s velikim oprezom! Jer pesnici će katkad ispripovedati stvari grozne, nekad istinite, povremeno preterane, ali s kojim motivom? Da li uvek čista srca i najlepših namera?
„Ova tragedija“, veli jedna ličnost telgteskog sastanka, „ova tragedija, jedina u Njemačkoj, svjedoči o veličini, jer ne proglašuje nekog jednostrano krivim, kao što je uobičajeno, već optužuje cjelokupnu slabost i nemoć čovjeka, njegovu uzaludnu dobrotvornost“. Ovaj Augustus Buchner iz Grassove knjige govori još otvorenije o skupnoj pesničkoj potuljenosti: „…u kojega je čak šutnja bila slična predavanju: znao je tako snažno šutjeti da bi bilo moguće njegova nijema razdoblja citirati kao govorne oblike.“
Zbog čega niko ne proniče u šutnju pesničku, no samo u njegov govor? Grass je, prema jednostavnom tumačenju „dugo šutio“, ali možda i nije. Još u godini 1979. ispovedio je i ovo: „zagonetka može imati kako vedro rješenje, tako i tragično“. Baš danas prisustvujemo toj verziji kojoj naginje sva štampa, dramatizirajućoj, moralizirajućoj, tragičnoj. Ali kako „stvar treba dovršiti, ne može se jednostavno pobjeći“, mi, današnji učesnici sastanka u Telgteu dokrajčimo ovaj spor, makar on bio i na štetu pesničke gilde, čitajmo uporno Grassa iz godine 1979: „Otkad gospoda pjesnici tako dosadno teže za pukom istinom?“
Jer postoje i nepesničke istine, a one u pesnika u stanju su da odjedanput rasprsnu se kao mehur od sapunice. Kao i istine svih ljudi. I pesnik u prilici je da prešućuje, da krivotvori, da lažno svedoči, da se krivo opredeljuje, da se kaje i lupa u glavu što je nekada davno počinio, a katkad da ništa slično ne prizna, do groba! Setimo se Celinea, Hamsuna, Ciorana, Handkea.
Tako ne dajem baš mnogo na ono naknadno klečanje pred vrhovnim sudstvom, ne verujem u praksu priznanja (najčešće iznuđenih) iz vremena boljševizma i iz mnogovekovne rutine katoličanstva. Probitačnije je čitati ono što pisac priznaje svakom svojom rečenicom, u metafori ili ne. Pesnik ionako živi na način posredan, alegoričan, tako ga treba uzimati. Zato je Grass pre četvrt stoleća zabeležio u svojoj noveli, za svaki slučaj: “…kad bi pjesnike htjeli kamenovati, zasuti mržnjom, ruka bi s perom još uvek štrčala iz gomile nabacanog kamenja“.
„Znam ko sam onda bio“, kaže on na kraju Sastanka u Telgteu. „Znam još više. Samo ne znam tko je zapalio Mosnu gostionicu, ne znam, ne znam…“ U toj mudroj knjižici pominje se i neovlašteno tiskanje, i nakladnička gramzivost. „Šta (onda) koristi ono zgražanje? Ima li još smisla da i dalje, kao da se ništa nije dogodilo; čitate naše rukopise? Ne zvuči li nakon onakve živoderske gozbe svaki stih šuplje?“
Ko je potpalio vatru u sastajalištu pesnika našeg vremena, u literaturi nemačkoj i evropskoj, gde svaki čas nešto gori? Kome ide u korist a kome na štetu taj plamen? Ko drži uvek spremne žigice u džepu? Ne znam, ne znam…
Feral Tribune, 23. kolovoza 2006.
Peščanik.net, 02.01.2010.
