Mira Furlan
Foto: mirafurlan.net

„Svoje zadnje predstave u Beogradu igrala sam za one očajnike koji nisu ‘Srbi’, nego ljudi, ljudi kao ja, ljudi koji se gnušaju ove odvratne granginjolške farse u kojoj lete mrtve glave“. Mira Furlan, Pismo sugrađanima, 1.11.1991.

Oproštajno pismo velike jugoslovenske glumice Mire Furlan iz novembra 1991, koje je naslovljeno kao „Pismo sugrađanima“, svakako nije jedino takvo pismo koje je napisano tih ratnih dana, ali spada u red onih tekstova koji će još dugo opominjati i tražiti svog adresata. Naime, iako u potpisu stoji da je iz Beograda poslato u Zagreb, ono se danas čita kao poruka svima koji nastanjuju prostor bivše Jugoslavije, opominjući na sve one strašne životne i političke okolnosti koje su nju, građanku zemlje koja je ubrzano tonula pred njenim očima, zauvek oterala u emigraciju.

Tako se dogodilo da se na zvaničnom sajtu Hrvatskog narodnog kazališta, gde je Mira Furlan radila sve do jeseni 1991, pojavi tekst koji krivotvori razlog njenog prestanka rada u tom pozorištu, nudeći javnosti retuširanu sliku prošlosti, prema kojoj je glumičin „odlazak u SAD 1991. godine zbog političkih razloga bio trenutak prestanka njezinog rada u Hrvatskom narodnom kazalištu“. Čitaoci „Pisma sugrađanima“, međutim, vrlo dobro znaju da to nije tačno jer je ona dobila otkaz koji je potpisao njen kolega Dragan Milivojević. Posle ove objave HNK-a, usledile su burne reakcije na društvenim mrežama što je dovelo do oglašavanja direktora Drame HNK Ivice Buljana, koji je korigovao stav svoje kuće: „Osjećam sram zbog događaja koji su Miru Furlan prisilili da napusti kazalište i Zagreb. Miro, molim te da nam oprostiš“.

Mediji u Srbiji, međutim, ne vide problem u okolnostima koje su Miru Furlan te 1991. zauvek odvele u SAD, ostavljajući iza sebe sve što je izgradila u prethodnoj deceniji. Zapravo, vide ih ali isključivo u zagrebačkoj hajci, pre svega u onoj koja se vodila na stranicama Globusa, što je sada moguće čitati u izvanrednoj kritičkoj obradi portala Lupiga.com.

Većina beogradskih medija, naročito Večernje novosti, tobože pišući in memoriam za veliku glumicu, posebnu pažnju su posvetili nastavku propagandnog „ratnog stanja“, nalik onom o kome nas izveštava „Pismo sugrađanima“. Oni zapravo rekreiraju narativ o ugroženosti Srba kojim jedino treba da se objasni zbog čega je Mira Furlan morala da napusti Zagreb. Njihova teza, koja se može čitati poslednjih dana je zasnovana samo na jednoj činjenici, a to je etničko poreklo glumičinog supruga, poznatog reditelja Gorana Gajića. „Zbog ljubavi sa Srbinom za Hrvate je bila izdajica“, glasi udarni naslov u Novostima, nakon čega slede pažljivo izdvojene informacije iz „Pisma sugrađanima“, kojima se opisuje isključivo ratno stanje i netrpeljivost zagrebačke umetničke i intelektualne sredine. Imajući u vidu takav izbor informacija, retroaktivno se učvršćuje slika prošlosti, koja je ovde dominanta u gotovo svim državnim medijima. Stoga oproštajni tekstovi o Miri Furlan u tom delu štampe nemaju memorijalni već propagandni karakter, čiji je cilj vrlo jednostavan, da se dodatno difamira lice „protivničke strane“ u ratu koji kao da još uvek traje. Pritom se zloupotrebljava lik i delo glumice, koja je braneći ljudsko i profesionalno dostojanstvo, rizikovala skoro sve, izlažući se opasnosti da izgubi posao, društvenu poziciju i ugled, bilo kakvu mogućnost da preživi u uslovima ubrzane nacionalne homogenizacije Zagreba i Beograda.

Hajka koja je vođena protiv Mire Furlan imala je udarnu medijsku pesnicu i dve strane, zagrebačku i beogradsku, koje su dodatno pojačavale te napade. Reč je o esnafskom ćutanju i mirenju sa situacijom u kojoj je dojučerašnja diva pretvorena u izdajicu i personu non grata. Konačni udar izveli su oni, lojalni (su)građani, „plemeniti rodoljubi“, koji su sproveli u delo nalog za „čišćenje terena“, šaljući joj na stotine pretećih poruka. U takvoj atmosferi se našla Mira Furlan, kada je u jesen 1991. pokušala da, igrajući na Bitefu, pošalje svoju poruku mira i založi se za očuvanje mostova. Kao odgovor stigao joj je progon i talas mržnje o čemu je ona izvestila neke ljude u budućnosti, jer je znala da je gotovo niko u njenom tadašnjem okruženju neće razumeti. Zato na telefonskoj sekretarici nije bilo poruka kolega, prijatelja, poznanika, nije bilo reči podrške. Ćutanje glumačkog esnafa vladalo je podjednako u oba grada u kojima je ona živela i radila do te godine. Ista praksa sačuvana je do danas.

Neko će reći, da, ali beogradska elita nikada se nije obračunala tako s nekim ko je kao Mira Furlan pokazao razumevanje za ljude s „druge strane“. Setimo se samo slučaja Mirka Kovača ili Daše Drndić. Nakon njihovog progona iz Beograda decenijama je odzvanjao refren o izdaji, pun mržnje i resantimana. Naposletku, oni nikada više nisu prihvaćeni nazad, ili je to učinjeno u izolovanim pojedinačnim slučajevima, na marginama homogenizovane etnocentrične kulture. Uvek se tu radilo samo o retkim pojedincima, kao što je to bila glumica Milena Dravić u danima kada je Miri Furlan bila potrebna prijateljska i kolegijalna podrška.

Mogla je Mira Furlan te jeseni drugačije da trasira svoj život, birajući da se u tom pismu obrati ne bezimenom Nekom u budućnosti, već jednom sasvim konkretnom, u Beogradu, koji je tada suvereno vladao životom i smrću. Tako su uradile neke njene kolege i koleginice. Zahvaljujući tome, neki od njih su dobili čitave feude i pravo da kreiraju kulturnu politiku u Srbiji, izazivaju incidente u regionu, nastavljaju ratnu propagandu onako kako to čine mnogi beogradski mediji čak i kada se opraštaju od ljudi koji su svojim radom obeležili jugoslovensku epohu, a svojim odsustvom vreme nakon sloma Jugoslavije. Ali ne, Mira Furlan je odabrala put egzila, četiri kofera i pravo da bude čovek i da se istom takvom čoveku obraća, kao glumica, partnerka, građanka, iznad i izvan gladijatorske arene u kojoj su padale mrtve glave. Zato njeno pismo ima apokaliptični ton ali i superiorni stav, pojačan ironičnom zahvalom svima onima koji su joj oduzeli pravo da bude to što želi, ono što jedino može da bude. Ona je svoje pismo tada stavila u bocu i poslala ga „u prazninu, u mrak, ne znajući tko će ga i kako pročitati, niti na koje se sve načine ono može zloupotrijebiti“. Njeno pismo, nažalost, još uvek putuje kroz taj mrak, a njene reči opominju da samo onda kada pojedinac, građanka/nin, bude iznad naloga gomile, imperativa nacije, postaće moguć izlazak iz agoničnog stanja koje je na tlu bivše Jugoslavije nastavilo da traje tokom tri decenije izgnanstva Mire Furlan.

Peščanik.net, 26.01.2021.

Srodni linkovi:

Heni Erceg – Ubod za Miru Furlan

Dragan Markovina – Prisilni egzil Mire Furlan


The following two tabs change content below.
Saša Ilić
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.
Saša Ilić

Latest posts by Saša Ilić (see all)