Kada slušate šta izgovaraju mladi nacisti Srbije udruženi u razne opskurne organizacije, ne možete se otrgnuti utisku da je u njihovim mozgovima logika okrenuta naglavačke, a neznanje previše veliko da bi uopšte razumeli gomilu rupa u svojoj dedukciji. I po ko zna koji put nam je demonstrirano da neznanje predstavlja osnovni izvor zla.

Neznanje vam je kao blinkersi na ularu konja – sužava vam vidike, dozvoljava da vas neko osedla, zateže uzde i vodi vas gde god poželi. Ne vidite ni da postoji nešto drugačije od onoga u šta su vam pogled uperili, pa hrlite ka tom jedinom cilju kao bezglavi. Vrti vam se jedna usađena ideja bez početka i kraja, a da uopšte ne uočavate alternativu.

Slušala sam pre neki dan nekog mršavog mladića iz organizacije Obraz, pa sam skoro zaplakala. Na pitanje voditeljke da li podržava multietničnost Srbije, on odgovara:  „Biti Srbin znači, kako je rekao vladika Nikolaj ….“. Voditeljka ga prekida i ponavlja pitanje, a on će opet: „Biti Srbin znači, kako je rekao vladika Nikolaj ….“ Žao mi je što nisam do kraja čula ovu definiciju Srbina. Kada je rečenica toliko nadahnuta, a mimika toliko mudračka kao kod ovog mladića, možete samo očekivati neku epohalnu izjavu. Umirem od želje da saznam da li je Srbin čovek ili vanzemaljac.

Ako isključimo mogućnost da jeste vanzemaljac kao veoma malo verovatnu, dolazimo do zaključka da osnovna ideja oko koje se ispreda svetonazor ovog mladića podrazumeva da je ON (Srbin) nešto sasvim posebno, iako, nažalost, pripada vrsti Homo sapiens. Kako objasniti tu posebnost? Mora da postoji neka posebna esencija, „vitalna (životna) sila“ koja krasi sve Srbe, i zasigurno je ta mistična „srbosila“ jača od na primer „hrvatosile“, „albanosile“, „englezosile“, da ne pominjemo „afrikano-“ ili „kinezosilu“.

Klasifikovanje ljudi na „ove“ i „one“ izrodilo je mnoge naučne budalaštine tokom poslednjih nekoliko vekova. Ruku na srce, neke od gluposti koje ću navesti moramo sagledati u kontekstu vremena, civilizacijskih i društvenih tekovina, kao i stepena razvoja nauke. Mnoga saznanja o evolucionoj istoriji ljudske vrste stekli smo tek u poslednjih nekoliko decenija zahvaljujući napretku tehnologije i molekularne genetike, pa svoju naučnu aroganciju moramo prilagoditi svesti o tome da sada znamo mnogo, ali ipak dosta manje od onoga što ćemo tek upoznati.

Veliki i slavljeni biolog Karl Line je u 18. veku, u skladu sa tada vladajućom kreacionističkom (klerikalnom) ideologijom nauke i svim predrasudama koje uz to idu, napravio klasifikaciju ljudi na rase i opisao karakteristike svake od tih grupa: 1) Homo europeaus (belac) – promenljiv, pouzdan, plavook, nežan, ponaša se prema zakonima i moralu; 2) Homo afer (afrikanac) – nefleksibilan, uvek srećan i zadovoljan, ponaša se prema sopstvenim običajima; 3) Homo asiaticus (azijat) – ozbiljan i surov, isključiv, pohlepan, ponaša se prema sopstvenom mišljenju. Možete se smejati ovoj zbrci bioloških osobina i kulturoloških kriterijuma koja je prilično razumljiva za 18. vek, ali vam osmeh mora nestati sa lica kada sagledate sve posledice koje i danas, nažalost, osećamo.

Rasističke predrasude su obeležile i početke fizičke antropologije. Kao što sigurno pretpostavljate, posebno važan zadatak podrazumevao je izdvajanje „bele rase“ od svih ostalih. Mnogo je vremena utrošeno ne bi li se pronašla formula koja bi jasno klasifikovala ljude u različite rase na osnovu dimenzija lobanje. Pokušaji su slavno propadali, budući da se varijabilnost ovih mera nikako nije mogla ugurati u unapred uspostavljene kategorije ljudi.

Išlo se čak i dalje od toga. Najzanimljiviji su bili pokušaji da se na osnovu spoljašnjih karakteristika ljudi utvrde karakteri, intelektualni i moralni potencijali, interesovanja i predodređenost za različita ponašanja. Tako su napravljene skice lica idealne domaćice (Beti), idealnog lekara, različitih kategorija kriminalaca (lopovi, razbojnici, ubice, prevaranti), itd. Verovali ili ne, iako se baš nije pokazala u kriminalističkoj praksi, tj. ostala je u domenu pseudonauke, popularnost frenologije i svih njenih subdisciplina bila je neverovatna tokom 19. veka i savršeno se uklapala u ideologiju rasne, etničke i verske „higijene“ koja nas je pratila sve do kraja drugog svetskog rata. Danas se svrstava u istu grupu sa astrologijom, čitanjem dlana, stopala, pa čak i dupeta (rumpologija).

Cela ova priča koja nam izgleda smešno sa prilične vremenske distance, donela je strahovite užase mnogim pojedincima. Još gore, postavila je plodno tle za još jednu stravičnu disciplinu zasnovanu na istoj ideološkoj matrici – eugeniku (Frensis Golton, 1883). Eugenika predstavlja program za poboljšanje ljudske vrste i to tako što bi trebalo sprečiti „inferiorne ljude“ da imaju decu (negativna eugenika) i podsticati one „superiorne“ da se što više razmnožavaju (pozitivna eugenika). Prema ideji eugenike, ljudski progres je ugrožen širenjem gena (kroz reprodukciju) siromašnih, slabih i bolesnih koji bi trebali biti eliminisani prirodnom selekcijom.

Stavovi eugeničara su sasvim očekivani – „dobri geni“ rezervisani su za bogate i obrazovane, dok bi siromašni nosili isključivo „loše gene“. Uplitanje evolucione biologije kroz koncept prirodne selekcije i genetike u ovu zlu ideološku potku, nanelo je ogromne posledice reputaciji nauke. Bio je potreban samo jedan korak do generalizacije ideje „genetičke inferiornosti“ na čitave „rase“, narode, verske zajednice i homoseksualne grupe. U Americi, zakoni po kojima su određene rase, narodi i familije viđeni kao predodređeni za niske uloge u društvu, pod čijim okriljem je sterilisano na desetine hiljada ljudi i ograničena imigracija ljudi iz istočne Evrope zato što su intelektualno inferiorni, opozvan je tek 1965. godine.

Eugenika je doživela svoj krvavi procvat za vreme Trećeg rajha – više od 200 000 ljudi je kastrirano, a milioni su ubijeni u koncentracionim logorima sa ciljem „očuvanja čistoće arijevske rase“. Apsolutno poražavajuća činjenica je da ovakve sumanute ideje, zasnovane na mržnji i ksenofobiji, opstaju i danas kada nam kompletna savremena nauka govori upravo suprotno. Nažalost, ideologije se nikada nisu oslanjale na nauku, osim u slučajevima kada su neka njena saznanja mogla biti izvrnuta i upotrebljena kao sredstvo te iste ideologije.

Među humanistički i antifašistički važna saznanja nauke svakako spadaju zaključci po kojima bogati ljudi imaju „pametniju“ decu ne zbog „pametnih gena“ već zato što im deca odrastaju u stimulativnim obrazovnim uslovima. Afrikanci imaju prosečno lošiji uspeh na IQ testovima ukoliko su testirani u siromašnoj Africi, ali ne i ukoliko pripadaju etničkoj grupi Afroamerikanaca i to onoj dobrostojećoj socijalnoj klasi.

Zavodljivoj ideji biološkog (genetičkog) determinizma, tj. apsolutnom povezivanju sa genima svih ljudskih osobina, pa čak i socijalnih interakcija, nisu odoleli ni mnogi intelektualci. U „eri genetike“, mnogi naučnici, isključujući većinu evolucionih biologa, zaboravljaju ili ne poznaju ogroman značaj životne sredine za razviće specifičnih osobina organizama. Kada je reč o intelektualnim sposobnostima, sigurni smo da one u najvećoj meri zavise od porodične, socijalne i obrazovne sredine u kojoj dete odrasta. Uzimajući u obzir srpski obrazovni sistem, količina intelektualnog siromaštva, neznanja i nedostatak racionalnog mišljenja kod popularne naci-omladine nije ni najmanje neočekivana.

Civilizacija je imala veliku sreću što se eugenički zakoni nisu oduvek primenjivali. Da jesu, ostali bismo bez mnogih velikih umova – Alberta Ajnštajna i Lize Majtner zato što su bili Jevreji, Betovena zato što je bio gluv, Pedra Almodovara zato što je homoseksualac, Stevena Hokinga zato što ima tešku naslednu bolest (ALS), Nikole Tesle zato što nije bio bogat, a to su samo neka u moru imena kojima bismo mogli naći manu iako su bili genijalni. Nikada nećemo saznati koliko je potencijalnih genijalaca ubijeno ili se nikada nije ni rodilo zbog „krvi i časti“.

Molekularno genetičke studije ljudske vrste na čitavoj planeti višestruko upućuju na dva bitna zaključka. Prvo, ljudska vrsta, uključujući i Srbe, nastala je u Africi. Jedan od najpoznatijih evolucionih antropologa današnjice prelepo je napisao: Sa stanovišta genetičke varijabilnosti, izgleda da smo svi mi Afrikanci, bilo da živimo na tom kontinentu ili u skorašnjem egzilu“ (Svante Pääbo).

Drugo, analiza savremene genetičke raznovrsnosti na genima koji su adekvatni za filogenetske rekonstrukcije, ukazuje da, u biološkom smislu, ljudske rase uopšte ne postoje. Drugim rečima, ogromna je verovatnoća da će ljudi u bilo kojoj grupici Evropljana, uključujući i one „arijevski čiste“, biti međusobno više različiti nego što će se prosečno razlikovati od Afrikanaca ili Azijata. Preciznije, čak 85–95% svetske genetičke varijabilnosti (zavisno od gena koji se analiziraju) predstavlja individualnu različitost, a mali ostatak (5–15%) opisuje razlike između ljudskih populacija.

Naše male naciste će stravično razočarati podatak da deklarisana pripadnost ovom ili onom narodu, posebno na malim prostorima kao što je Evropa, da ne pominjem Balkan, nema ama baš nikakvo uporište u genetici. Što se biologije tiče, mogu se slobodno izjasniti i kao Albanci, Hrvati, Slovenci, Grci, Italijani… od volje im.

Tako trabunjanja da je „rasa biološki faktor koji je nasledan i izražava naš sopstveni identitet“ ili „ako se krv izmeša i uništi rasa, tu nema niti povratka niti obnove“ postaju i smešna i žalosna. Geni (ili krv – ako preferirate tu bombastičnu srceparajuću reč svakog naciste) odavno su nam se predivno izmešali, volele to ili ne pravoslavne, katoličke, islamske, hinduističke i još kojekakve grupacije neznalica koje su progutale istorijski zavodljivu predrasudu da su nešto posebno ako se grupišu u čopor.

Biti poseban znači biti svoj, a ne grupni. Biti poseban znači imati znanje i širinu da uvažavaš i voliš različitost. Biti poseban znači biti humanista i antifašista.

 
Peščanik.net, 10.10.2008.


The following two tabs change content below.
Biljana Stojković
Biljana Stojković, rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, profesorka na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)