Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Premijer je (opet) napravio zanimljivu paralelu: između sebe i Josipa Broza. Projekciju svoje istorijske veličine zasnovao je na prividno merljivim rezultatima lične vladavine, pa je rekao da će uskoro u Srbiji biti napravljeno više puteva nego u Titovo vreme. Tako nekako.

I ranije je bilo sličnih upoređivanja inače neuporedivih dometa, jer su u pitanju različiti politički i geografski ambijenti. Stoga je premijerova metodologija netačna, mada bi motiv mogao da bude jasan: upoređivanje sa mitskom ličnošću, čovekom koji je i pored svih kontroverzi, misterija i grešaka – imao državničku harizmu, jak kult i javno izraženu masovnu ljubav. Šta je od Broza ostalo, koliko će biti korišćen, razvlačen u istorijskoj građi i biti junak ili žrtva raspada one zemlje, zavisi od aktuelnih političkih i vrednosnih sudova i tačke gledišta.

Ličnost aktuelnog premijera Srbije ipak nije pogodna za postament, ili nekritičko uzdizanje do obožavanja. Svoju političku karijeru on je gradio na više „kopernikanskih prevrata“, negirajući sebe u prethodnom vremenu, obrazlažući svaku svoju fazu kao renesansu posle grešnih padova i čudesnih uzdizanja. Sklon je da prizna svoja kapitalna posrtanja u „mladosti“, što može da bude dobro, ali nije dobro što on u sebi ranijem ne vidi ništa loše.

U javnom prostoru sve su češći stavovi da Aleksandar Vučić, imajući u vidu količinu moći koju je čudnim spletom nesrećnih okolnosti stekao i akumulirao, ume iskreno da pati zbog toga što nije voljen. Ili nije voljen onoliko koliko on i kolonija očaranih epigona oko njega smatra da zaslužuje. Zbog toga se iz podaničke analitičke grupacije i iz činovničko-kabinetske kaste sve češća čuje reč „mržnja“. Za karikaturistu Dušana Petričića rečeno je kako je on navodno prihvatljiv za vlast, iako „mrzi.“ Svaki kritički stav sa negativnom konotacijom proglašava se mržnjom, uz melodramatično poistovećivanje političke sudbine Aleksandra Vučića sa sudbinom Srbije.

Uz nastojanje da se Vučićev labavi, sporni i neutemeljeni, dakle neodrživi kult ipak nekako utvrdi, neizbežne su bar dve stvari: agitprop i bezbednosna paranoja.

Glasnogovornik sopstvenih uspeha je sam Vučić; njemu za agresivnu reklamu relativno prazne ambalaže i sumnjive robe nije potreban skoro niko. Kao i sve drugo, i svoju ličnu promociju kao neospornog simbola države on obavlja sam, verbalno nasilnim, narcističkim, hvalisavim, demagoškim i po pravilu neprijatnim javnim nastupima, koji označavaju hronični spor sa svima koji sumnjaju u bilo šta u šta je inače zdravo i neizbežno sumnjati.

Njegovi agitpropovski nastupi su uglavnom demodirani i zasnovani na realsocijalističkoj matrici, pa mogu da opsene konzumente bez dobrih senzora. U tome je on izvor i distributer informacije kojoj nije potrebna povratna veza, jer izvor i ne želi da je čuje. On je uveren da mu veruju svi koji su mu potrebni da bude tu gde jeste, za ostale ga nije briga. Njegova omiljena odbrana od kritičke javnosti upravo je kafansko-dokoličarska (a ne radoholičarska) sintagtma: „Baš me briga!“

Između uverenja u neprikosnovenost svoje pozicije i razorne strepnje da se ona ne izgubi, granica je sasvim tanka. Što je moć veća, rastu i strahovi i oni se relativizuju ili otklanjaju napadima bezrazložne agresivnosti. Svaka vlast koja u sebi ima nijanse totalitarizma čezne za neprijateljima spolja i iznutra. Licitiranje o tome koji su od njih opasniji po državu (vlast) postaje dobar zanat za krizne analitičare, bezrezervno omamljene romantičnim likom vođe.

Naravno da ne možeš biti analitičar ako se prikloniš zavetrini vlasti koja ti nudi svoje medijske resurse. Pogotovo ako manjkaju znanje, obrazovanje, samopoštovanje i lični integritet. U odbrani premijera i države od udara, stranih ambasada, stranih i domaćih službi, angažovan je tim snova za istragu neprijatelja. Dirljivo je kako se ti ljudi servilno preporučuju vladaru, samo da bi bili primećeni, mada njihova podatnost ne dovodi ni do kakvih rezultata. Nemam dovoljno nerava da slušam njihove nesuvisle „analize“, ali iz sažetaka je jasno da nikada nisu potrefili suštinu stvari: a to je da ništa sa strane ili iznutra ne može da uzdrma premijera, osim njega samog. Ništa ne može da ugrozi izvršnu vlast, osim vlasti kao takve.

Naravno da su premijeru potrebni ljudi koji bi umeli da mu kažu da je izmaštana idila strašno daleko od sirotinjske Srbije, da se njegov odnos prema građanima više ne može trpeti, da nema medijskog linča premijera, kako tvrdi Vulin, već da postoji svakodnevni premijerov udar na um i spokoj građana, na njihov elementarni zdrav razum. Nekako sam uveren da i premijer sve to zna, ali iz razloga koji se mogu pojmiti ne želi da prihvati stvarnost, nego radije zamišljeni svet od koga on i njegovi pratioci imaju veću ili manju korist, zavisno od udaljenosti od kolena gazde.

I agitprop i paranoja, uz još neke podupirače neodrživog kulta, ipak nisu dovoljni za održavanje trenutnog stanja stvari, a ni za poimanje ovog dela istorije Srbije. Nisu dovoljni da bilo ko ili bilo šta od Vučića napravi harizmatičnog vođu, bez sve jačeg otpora građanske Srbije i slabljenja toliko željene ljubavi očarane svetine.

Suviše je slab materijal i suviše su smešni neimari ovog kulta da bi od svega, osim bljutave operetske priredbe, ispalo bilo šta ozbiljno. Ali to što je besmisleno ne mora da bude i bezopasno.

Peščanik.net, 09.11.2016.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)