Foto: Miodrag Ćakić
Foto: Miodrag Ćakić

Bio sam na tom plakatu, spisku seniora za Mikser festival u Barajevu koji je sastavio Guta Grubački. Viša sila me je sprečila da budem među svojim prijateljima koji su pregurali 75. Novi optimizam, novi mandat optimizma. Oni ne odustaju, tako piše na plakatu. Ne znam priliči li nama bilo koji optimizam, posebno njegova nova verzija. Lepo je Guta mogao da nas smesti u počasni veteranski kružok pobune. Da budemo savetnici nekome ko bi želeo da sluša kako se to radi. U stvari, starci koji vode svoj bunt u Srbiji još nisu porušili ružni beleg svog poznog vremena. Ali ne odustaju, a kako stvari stoje i neće.

Navodim ovde Gutin plakatni inventar pobunjenih, ajde da kažem staraca, pa neka mi ne zamere oni koji misle da to nisu: Predrag Koraksić Corax, Dragoljub Bakić, Milan Vlajčić, Dušan Petričić, Ljubodrag Stojadinović, Olivera Radovanović. Ne znam šta je Guta naumio sa nama: da budemo na čelu pobune koja priliči našem elanu i nepristajanju, ili tek da se pojavljujemo, kao ljudi koji nemaju šta da izgube niti da dobiju. Niti misle o bilansu na kraju tragedije. Ali ideja je potpuno čista u uspavanoj Srbiji: Guta Grubački, na čelu novog mandata Novog optimizma, predvodi grupu opasnih penzionera koji nemaju zavese na ustima. I još veruju u svoju moć za sudar sa monstrumom, a ne misle da uzmaknu.

Zašto ovi ljudi ne odustaju? Imaju zamašne rodoslove (izuzimam sebe iz ove ocene), godine koje ih dovode u mirne vode: svođenje bilansa, kajanje za propušteno, čuđenje pred munjevitim tokom vremena. Corax već ima 88 godina a vitalniji je od svoje smlaćene i usahle teme. Nešto jako ga gura dalje od onoga gde jeste, kako bi izazov za rad okončao njegovim logičnim nestankom.

Petričić je tek na vrhuncu svog lucidnog posla sa ovdašnjom propašću, nije moguće ni naslutiti njegove domete. Svaki likovni ogled sa neopisivo odvratnim junacima, Petričić pretvara u slavlje nadmoćnog duha nad ucrvljalom i smrdljivom materijom, koja u svoj raspad vuče sve nas. Smeh koji stvara iz svoje neskrivene gorčine jeste urnebesan, ali on potresa temelje opasnih klovnova. I zbog toga je Duško temelj seniorskog bunta, bez njega bismo svi ostali nedovršeni, bar za poimanje smisla.

Milan Vlajčić, moj višegodišnji kolega iz Politike, čovek enciklopedijskog znanja, nezamenljivi sagovornik, svoj bunt godinama neguje kao način postojanja. Slutim da zna kako njegov prezir prema neotesanim i surovim vladarima nije dovoljan, niti da su žilavi starci dali sve od sebe.

Branilac Beograda arhitekta Dragoljub Bakić, impresivna likovna pojava sam po sebi, čovek čiji je bunt protiv nove kolonije vandala neizbežan urbani pohod.

Njegova alternacija u Novom Sadu Olivera Radovanović jedna je od vođa pobune protiv nakazne analogije Beograda na vodi u Neoplanti. Ne znam zaista zašto je Guta smestio jednu damu u klub neospornih deda, ali uz žestinu bune, ona među naše zapuštene fizionomije donosi dobru dozu svežine.

Ima mnogo ljudi u ljutitom staračkom ešelonu koje Guta nije stigao da obuhvati svojom verzijom optimizma. Naravno da ovi nezgodni seniori nisu ostali van pažnje režimskih kerbera. Neki od njih su zbog karikatura optuživani da planiraju smaknuće vladara. Ili da ga neopravdano upoređuju sa izvesnim Adolfom. Ili da je lik na karikaturi nešto nakazniji nego u prirodi, ma koliko se Corax i Petričić trudili da ga uljude.

U takvim prilikama dežurni merkati pozivaju policiju i tužilaštvo da reaguje, pohapsi dede koje su opasne po režim, ili ih bar strpa u ludnicu. Niko normalan ne ide na čudovište.

Autor ovog teksta, bar kako su mi rekli, najmanje pet puta je na Pinku oglašen krivim za pozivanje na nestanak ljubljenog, za šta sleduje robija ili ludnica, ili oboje. Čekam gospođu Dolovac.

Sad je nejasno ko je planirao atentat: Corax, Petričić, Stojadinović ili vladarev ortak Nevolja?

Niko od nas nikada nije pucao. Ni u koga.

Ovo je bunt protiv onih koji su pucali, a mogli bi ponovo.

Ali, zašto su neki starci tako žustri i troše poslednje zalihe svoje energije u javnoj borbi protiv zla.

Odgovor je užasan. Zato što neće niko drugi.

Peščanik.net, 11.06.2022.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)