Foto: Nebojša Martinović
Foto: Nebojša Martinović

Običan sam žitelj Mirijeva. Sebe ne smatram građaninom, takva mi odrednica nekako zastranjuje, i naginje ka pompeznoj beznačajnosti. Iz nekog razloga se klonim građanskih skupova i pokreta, građanskih akcija i udruženja koja se uglavnom bave idejom čime da se bave. Čovek ne mora nužno da bude građanin da bi bio ono što jeste ili nije.

Kako su tekle godine, više je mojih prijatelja među mrtvim građanima nego među žiteljima. Nerado idem bilo gde ako me neko pozove. Ali, niko me više i ne zove, znaju da ne dolazim. To je svakako lagano umiranje, ali kao žitelj takav proces ignorišem uz pomoć neprestane socijalne depresije.

Jesam li postao socijalno neuklopljiv, građanin koji je dao ostavku na svoj nepostojeći položaj i kome je osama važnija od razmene mišljenja? Pri tome se svako zadrto drži svoga kao nesumnjivog, neopozivog i jedinog koje sme da važi. Svako je ludo zaljubljen u svoj um, što je pamet kraća ljubav je veća, skoro bez granica. U takvim dijalozima ništa ne treba razmenjivati, naročito ne svoju misao o bilo čemu, jer razmene nema ili je nepodnošljivo škrta.

Bolje je sve to šaputati u sebi, moguće je da dijalog sa sobom bude lekovit, ma koliko besmislen i budalast.

Veliki vladari ili oni koji sebe smatraju takvima, slabo mare za građane, žitelje i ljude. Njima su važniji mase i narod. Njima nije poznato šta je to uopšte narod, i kako živi takvo veliko telo, kao masa zgodna za obradu i oblikovanje. Pozivanje na narod je pokušaj opštenja koje nije moguće, pošto narod kao biće koje bi razumelo takvu utopijsku relaciju ne postoji. Narod koji oslepi prateći vođu ne poseduje razum, kao ni vođa, i jedino u toj ravni je moguć razorni sklad.

Ali, pre nego što su se uzdigli visoko iznad svoje beznačajnosti, vladari su bili građani prostora u kojima su bili žitelji. Kad takvi primerci kvarljive ljudske vrste nadrastu sebe iz vremena dok nisu postojali, prestaju da budu obični ljudi. I to je najveći mogući pad.

Objavljena je vest, koja bi morala da bude važnija od svih drugih: AV će postati počasni građanin Aleksandrovca. Počasni građanin je onaj kome se običan žitelj ne može primaći po značaju niti po zasluženim počastima. Vrhovnik, koji će se prihvatiti počasti na dan sv. Trifuna (14.02), znatno je doprineo razvoju Aleksandrovca. Inspirator je svega što se kreće, brusi, raste i napreduje, pa velika počast dolazi u pravo vreme za varoš i počašćenog.

Počašćeni građanin nema nikakve privilegije, osim počasti kao takve, koja se ukazuje svuda i u svakoj prilici, kad je građanin prisutan a i kad nije. Udeljivanje počasti je ponizno priznanje izuzetnosti vladara u strahu da se neka od drugih servilnih varoških oligarhija ne seti pre njih, i udeli sličnu ili istu počast.

Inicijacija počašćenog je predviđena kao praznični skup podređenih koji priznaju svaku premoć alfa mužjaka na vlasti, a on uvek iznova osvaja teritoriju Srbije planskim zapišavanjem svega i svakoga, kao što u prirodi čine osvajači poštovanja i tužne podređenosti slabijih i uplašenih životinja.

Počasni građanin Aleksandrovca može sve i da hoće da zabašuri svoje poreklo i počasno Šešeljevo zmijsko gnezdo u kome je nastao pa prerastao svoje očeve i očuhe, kao ni preko svake mere tamnu biografiju. Sve to jeste nezaboravna lična istorija, nedostojna bilo koje počasti bilo gde.

Pravedno je da vojvoda postane počasni nasilnik Hrtkovaca, mesta koje je osvojio drugi put.

Da Toma Nikolić bude počasni seljak Dedinja, najruralnijeg dela Srbije.

Ima još mnogo mesta koja su osvojili zaslužni.

U svojoj istoriji Beograd nije škrtario sa počastima. Ključeve grada dobio je Nikolae Čaušesku, 19. septembra 1976. Kim Il Sung je počašćen 19 jula 1984. godine, ali njegov unuk Un još nije, ali samo što nije. Leonid Iljič Brežnjev znatno ranije (20. septembra 1962). Car Haile Selasije 22. jula 1954. I još mnogo drugih. Svako od njih je posadio drvo u Parku prijateljstva, samo zbog toga da bi Vesić imao šta da poseče.

Ali, to nisu bili građani, nego visoki gosti, za koje se mislilo da čine čast Beogradu, a ne on njima.

Subotica je, i pored protivljenja porodice, 30 godina posle smrti proglasila velikog Danila Kiša svojim počasnim građaninom. Pisac nije mogao da prihvati niti da odbije tako licemernu i nepotrebnu čast. Mrtvi velikani imaju privilegiju da budu ravnodušni prema svemu.

Uveren sam da počast pripada samo onome ko je u stanju da je ne prihvati. Da Vrhovnik na primer kaže zahvalnim darodavcima izdvojene vrste građanstva: hvala, ali čime sam ja to zaslužio? Nisam rođen ovde, nisam ni dolazio više od jedared, ništa dobro nisam napravio ni ovde ni bilo gde. Skroman sam čovek, ne uzdižem se nad drugima. Samo radim svoj posao. Hvala, ali ne bih, neka mi oprosti sv. Trifun, dajte to nekome koji je dostojniji od mene, a svi su takvi. Zar nikada niste pročitali Drugu božiju zapovest, braćo i sestre darodavci počasti, svetosavci i pravoslavci, zar i na to moram da vas podsećam: Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti služiti.

Takva skromnost možda vodi na bolje mesto.

Kad smo kod toga, onomad je otišao odavde običan, nepoznat, dobar čovek. Na ispraćaju je bilo petnaestak ljudi. Jedan njegov ispisnik, i sam jedva živ, beše ceremonijal majstor na tom ukopu. Pa u trenutku pogodnom za to, reče: Molim vas da našem Jovi odamo poslednju počast!

Pravo govoreći, rabu božijem Jovi ta počast beše prva.

Peščanik.net, 08.02.2020.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)