Politika je čudan posao, a jedna od njenih glavnih posebnosti je da monumentalne promene obično dolaze tiho, bez velikih najava. Govori koji najavljuju promenu kursa obično nisu vizionarski, a pažnja koju javnost poklanja ovim saopštenjima ne odgovara veličini promena koje ona donose. Često samo malo verbalno prilagođavanje ili nešto drugačiji ton nagoveštava veliku promenu.

Slušajući pažljivo Angelu Merkel poslednjih nedelja, primetili smo baš ovakvu promenu tona. Bio je to pažljivi prelaz, jako iznijansiran, ali je svima postalo jasno da je njena dobro poznata pesma promenjena.

„Potrebna nam je takozvana fiskalna unija“, rekla je tokom intervjua ARD-u, „Što znači da nam je potrebna zajednička budžetska politika“. Do tog trenutka, Merkel je samo ponavljala ono što je i ranije zahtevala. Ali ovo je bilo nešto novo: „Više od svega potrebna nam je politička unija. Što znači da moramo, korak po korak, da prenosimo sve više nadležnosti na Evropu uključujući tu i kontrolne mehanizme.“

Merkel pažljivo priprema javnost za mogućnost dolaska velikih promena i na to da postojeće izvesnosti više nisu tako sigurne. Njena poruka je da će Evropa imati budućnost ako se Nemačka odrekne velikog dela svog nacionalnog suvereniteta. Ne previše opširna, ali dovoljno jasna poruka.

Ova promena kod Angele Merkel pokazuje da ona shvata koliku pretnju predstavlja evro kriza. Kancelarka nije prorok apokalipse poput patrijarha Zelenih Joške Fišera, koji je ranije ovog meseca rekao „da je evropska kuća u plamenu“. Teško da je to Merkelin stil, ali je i ona svesna da se ne nalazimo daleko od ponora.

Parlamentarni izbori u Grčkoj u nedelju (17. juna) daće nam odgovor na pitanje da li će po prvi put u istoriji neka zemlja izaći iz evrozone. Situacija je postala ozbiljna i u Španiji, a Madrid je zatražio pomoć za sanaciju banaka. Ministri finansija evrozone su obećali pomoć u visini od 100 milijardi evra, više nego što se očekivalo, jer Španija nije ekonomski patuljak, već četvrta ekonomija evrozone.

Dužnička kriza prerasla je u krizu vere. Za šefove država i vlada EU preostalo je svega nekoliko opcija: ili će uspeti da otklone nedostatke koji od samog početka muče zajedničku valutu ili će EU – najveća ekonomska zona na svetu – potonuti u blato propalih banaka i bankrota. Ovakav razvoj događaja bi zasenio i propast Lehman Brothersa, predviđa Economist. „Nešto mora da se dogodi“, zahtevaju u dramatičnom apelu upućenom nemačkoj kancelarki britanski istoričar Niall Ferguson i američki ekonomista Nuriel Rubini.

Šta mora da se učini? Monetarna unija mora da postane politička unija. U tome se makar svi slažu. Ali šta to zaista znači je još uvek predmet spora između Pariza, Berlina, Helsinkija i Rima.

Zemlje kao Francuska i Italija žele zajedničke evro obveznice, kako bi objedinile dugove. Nemci su protiv ove ideje, jer se boje da će na kraju oni morati da plate ceh. Berlin je sa druge strane spreman da prenese državne nadležnosti na Brisel, korak kome se Pariz protivi.

Zbog nemogućnosti da se dogovore, evropski lideri su zamolili takozvane evrokrate – predsednika Evropske komisije Baroza, predsednika Evropskog saveta Van Rompuja, šefa Evrogrupe Junkera i predsednika ECB-a Dragija – da sastave i iznesu plan. Oni na evropskom samitu krajem ovog meseca treba da predstave svoje inicijalne predloge, a konkretan plan bi trebalo da bude gotov do jeseni.

Njih četvorica svakodnevno kontaktiraju telefonom i posle zajedničkog sastanka, uputiće svoj predlog evropskim prestonicama. Za sada plan sadrži samo skicu budućeg izgleda evropske konstrukcije. Predlozi koji idu tamo i ovamo između Brisela, Luksemburga i Frankfurta još uvek su nekompletni, ali ipak nagoveštavaju koncept koji je ništa manje nego evropska revolucija.

Četvorka namerava da monetarnu uniju učini nepovratnim procesom produbljujući je u političku uniju. Iz ovog procesa bi proizašla potpuno drugačija Evropa.

Plan predviđa da bi države trebalo da na evropske institucije prenesu značajan deo nacionalnog suvereniteta. To znači da bi Evropski parlament morao da se bori za primat sa novim telom kome bi bile poverene važne kontrolne funkcije. Rezultat bi bila Evropa u dve brzine, čije bi jezgro predstavljala evrozona.

U centru ovih razmišljanja je stvaranje fiskalne unije, koja bi zabranjivala državama članicama da stvaraju nove dugove. Vlade država članica bi imale potpunu kontrolu samo nad prihodima ostvarenim iz naplate poreza.

Oni kojima je potrebno više novca nego što ga prikupe kroz poreze, morali bi da ovaj zahtev prijave evro grupi, sastavljenoj od ministara finansija evrozone. Oni bi analizirali finansijske potrebe i zahtevani iznos od različitih država članica pre nego što bi odlučili koji su zahtevi opravdani, a koji nisu. Onda bi se izdavale evro obveznice za finansiranje ovog duga.

Grupa sastavljena od ministara finansija bi imala stalnog predsedavajućeg, a ne kao što je to slučaj danas, kada tu funkciju obavlja jedan od ministara finansija. Time bi Evropa dobila svog ministra finansija.

Novo evropsko telo koje bi uključilo i predstavnike Evropskog parlamenta bi bilo konstituisano tako da kontroliše rad odbora ministara finansija. Ovo bi ujedno bio i kraj nade Evropskog parlamenta da će dobiti veća ovlašćenja u pogledu finansijskih pitanja, ali njegove nadležnosti u odnosu na druge evropske institucije ostale bi netaknute.

Model koji preferira evropska četvorka će verovatno postati ono što je Nemačka dugo odbacivala: evropski klub u kome će svi članovi odgovarati za dugove drugih, ali uz jedno važno ograničenje: odgovornost će se odnositi samo na nova zaduženja.

Stari dug, onaj koji je sada problem, i dalje će ostati odgovornost država članica koje su ga i napravile. Međutim još uvek nema odgovora na pitanje kako će se ovaj dug uopšte smanjiti. Već sada mnoge zemlje moraju da odvoje veliki deo svojih poreskih prihoda na servisiranje ovih dugova.

Ideja koju evrokrati razvijaju bi primorala države članice da žive u okviru svojih mogućnosti i da troše samo onaj novac koji same prikupe. Samo tada će moći da zadrže potpunu kontrolu nad nacionalnim budžetom. Ako ovaj koncept bude funkcionisao, postoji mogućnost da se sadašnja dužnička unija pretvori u uniju stabilnosti.

Sam model zvuči previše dobro da bi bio moguć. Do sada čak i Nemačka, uprkos jakoj ekonomiji i niskim kamatama na obveznice, nije mogla bez novog zaduživanja. To bi značilo da bi i ona, uzor fiskalne odgovornosti, morala u nekom trenutku da zatraži pomoć od Brisela, u slučaju rastućih kamatnih stopa ili usporavanja ekonomije.

Kao rezultat svega ovoga, već značajno razvodnjena verzija ovog plana cirkuliše evropskim prestonicama, prema kome bi samo novi dug koji prelazi 3% BDP morao da bude odobren u Briselu.

Sledeće poglavlje ovog koncepta bavi se potrebom unošenja više demokratije u evropske odluke. Barozo je naglasio potrebu da se politička unija snabde demokratskim legitimitetom. Jedan od predloga je da se predsednik Evropske komisije bira na direktnim izborima. Druga opcija koja je predmet razmatranja, prema izvorima u Briselu, jeste spajanje funkcija presednika Evropske komisije i predsednika Evropskog saveta u jednu – u nešto kao „evropski predsednik“.

Neke od ideja su već predmet javne rasprave, kao ona o evropskoj garanciji depozita. Predlaže se stvaranje fonda za osiguranje depozita tokom narednih 10 godina, čija veličina bi bila 1% svih štednih uloga – radilo bi se o iznosu od otprilike 100 milijardi evra.

Deo plana je i moćno evropsko telo za kontrolu banaka, koje ne bi kontrolisalo samo sistemski relevantne finansijske institucije već sve banke. Tokom poslednjih godina smo videli da su neke naizgled nevažne banke stvorile najveće probleme. To je bio slučaj sa IKB Deutsche Industriebank u Nemačkoj, a slična stvar se sada dešava sa španskim bankama.

Čak i pre nego što je zvanično predstavljen, novi evropski pakt se suočava sa velikim preprekama. Nekoliko država bi moralo da održi referendum. Izgleda da bi to bio slučaj i sa Nemačkom, kao što je to nagovestio i Ustavni sud u odluci povodom Lisabonskog sporazuma. Ako Berlin želi da prenese više fiskalnih nadležnosti na Brisel, barem prema uobičajenom tumačenju ove odluke, referendum je neizbežan.

Bila bi to izuzetno važna odluka. Ukoliko bi Nemci glasali NE, to bi verovatno označilo kraj evra i ulazak celog kontinenta u duboku recesiju. Ako budu glasali DA, od tog trenutka nemačkom budžetskom politikom bi se upravljalo iz Brisela.

Bio bi to početak Sjedinjenih Država Evrope. Nemci bi glasali za plan, ako bi on garantovao da će se nova politička konstrukcija obavezati da oponaša nemačku kulturu stabilnosti.

Zato će četvorica evropskih arhitekata nastojati da postignu evropski konsenzus. Nemačka bi trebalo da preuzme dodatni rizik unutar evrozone. Zauzvrat bi zemlje sa juga Evrope trebalo da daju pravo Briselu da kontroliše njihove budžete – prema nemačkim principima.

Bio bi to eksperiment sa neizvesnim ishodom. To bi na kraju mogao da bude spas za zajedničku valutu – ili bi mogao dovesti do implozije Evrope. Mogao bi da umiri međunarodna finansijska tržišta, ali bi Evropljani mogli i da ga odbace. Ipak bi se na kraju moglo ispostaviti da je ovo poslednja šansa za spas evra.

U ponedeljak se šefovi država i vlada najvećih ekonomija sveta sastaju u Meksiku, na zasedanju G-20, dan posle parlamentarnih izbora u Grčkoj, a ostatak sveta će želeti da zna kako Evropa planira da spase zajedničku valutu. Na sastanku G-20 prošle godine u Kanu, ekonomije u usponu kao Brazil i Meksiko održale su lekciju Evropi o tome šta treba da se uradi. Ovaj put bi Merkel, Van Rompuj i ostali evropski lideri želeli da izbegnu sličnu bruku.

Na nedavnom sastanku Evropskog ekonomskog i socijalnog komiteta u Briselu, šef evro grupe Žan-Klod Junker rekao je da mu partneri iz SAD i Kine često govore da Evropa kasni. Junker je rekao da je vreme da se razmisli o potezima koji su do sada bili nezamislivi: „Svet mora da vidi da smo potpuno odlučni.“

 
Konstantin von Hammerstein, Christoph Pauly i Christoph Schult, Spiegel, 11.06.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 16.06.2012.