Raspravu o diskriminaciji valja nastaviti, jer bi to moglo da bude višestruko korisno. Ovde će biti reči o nekim pogrešnim stavovima iznesenim do sada.

Bar jedan učesnik, i bar jedan novinski napis, izneli su primer koji bi trebalo da ukaže na postojanje moralne diskriminacije do koje bi moglo da dovede usvajanje ovoga zakona. Naime, šta je obaveza lekara kome vera nalaže da ne vrši abortuse? Da li bi se lekar mogao pozvati na prigovor savesti? U ovom primeru, što je posebno zanimljivo, sve je pogrešno. Lekar, naime, ne može da bude obavezan da obavi operaciju abortusa, jer to može samo lekar koji je za to obučen. Izbor obuke je, naravno, lična stvar. Dakle, neko ko je izabrao da bude hirurg specijalizovan za abortuse, svakako je sebe doveo u neprijatan profesionalni, mada ne i moralni, položaj ukoliko mu savest ne dozvoljava da te hirurške zahvate vrši. Uzmimo, međutim, naizgled teži slučaj: savest se tom hirurgu probudila tek kada je počeo da se bavi hirurškim poslom. Zar nije, u tom slučaju, pogrešno da se od njega ili nje traži da i dalje vrši te operacije? Takav bi, međutim, zahtev mogao da postoji samo ukoliko bi on ili ona nastavili da se bave tim poslom. Budući da je obavljanje toga kao i svakog drugog posla ugovorna, a ne zakonska obaveza, takva prinuda koja stavlja na probu savest hirurga ne može da postoji.[1]

Uzmimo, ipak, zaista teži slučaj. Lekar polaže Hipokratovu zakletvu, a savest mu nalaže, zato jer je vernik, da nekim pacijentima uskraćuje stručnu pomoć. Uzmimo da je reč o osobi koja zaista veruje u moralnu zasnovanost profesionalne zakletve i koja takođe veruje da ima moralnu obavezu da tu profesionalnu dužnost ne izvšava. Ta se osoba suočava sa moralnom dilemom. Postoje sporovi o tome koliko su te dileme realne, ali je jasno da njih ne proizvode zakoni. Uostalom, sa još većom moralnom dilemom se suočava osoba koja se odlučuje da prekine trudnoću. Zakoni bi trebalo da ne stvaraju moralne dileme i da ne otežavaju njihovo razrešavanje, ali niti mogu niti bi trebalo da imaju za cilj da ih razreše.[2]

U raspravi je posvećeno mnogo pažnje obavezama tradicionalnih crkava prema homoseksualcima. Ako bi ovi drugi imali određena prava, stvorena zakonom, da li bi to crkvama stvaralo nove obaveze, i to takve koje se kose sa njihovim moralnim učenjima? Recimo, da li bi zakon obavezao crkve da neke svoje usluge nude i homoseksualcima, mada im to pravila vere i samih crkava zabranjuju? Ovo bi moglo da bude problem ukoliko bi to bile državne crkve, dakle ukoliko crkve i država ne bi bile razdvojene. No, usluge o kojima je reč nudi država, pod uslovima pod kojima ih nudi, tako da se crkve ne suočavaju sa tim problemom. Da bi neki par sklopio brak, potrebno je da je to u skladu sa zakonom, crkva nije neophodna. Problem, međutim, postoji, ili bi u budućnosti mogao da postoji, u meri u kojoj između „tradicionalne crkve“ i „državne crkve“ postoji određeno preklapanje, jer bi tada crkve vršile usluge za račun države.

Ili ako to preklapanje postoji između tradicionalne i nacionalne crkve. U ovom poslednjem slučaju, demokratija bi mogla da predstavlja problem za takve crkve, a može da postane i njihova žrtva. Da bi se to videlo, uzmimo pozivanje tradicionalnih crkava, u njihovom najnovijem „Koncentrisanom predlogu“, na verska uverenja 95% građana Srbije, koji su se na poslednjem popisu izjasnili da su jedne ili druge tradicionalne vere. Iz toga uopšte ne sledi, ni logički a pogotovo ne činjenično, da se oni svi slažu sa sasvim konkretnim – moralnim, verskim, saznajnim – stavovima tradicionalnih crkava u nekoj sasvim specifičnoj stvari. Uzmimo primer koji je za crkve, iz nekog razloga, od toliko velikog značaja da se praktično svi prigovori odnose na njega: uzmimo, dakle, da homoseksualci žele da organizuju paradu u centru grada. Sasvim je moguće, a može se i proveriti istraživanjem javnog mnenja, da se tome ne bi protivilo 95% građana.

Štaviše, uopšte nije tačno da to što 95% građana pripada nekoj veri valja razumeti tako da oni prihvataju trenutno tumačenje vere, i njenih moralnih načela, koje nude trenutni predstavnici tradicionalnih crkava. Ovo i zato što se stavovi crkava o svim, a ne samo moralnim, pitanjima menjaju i nastaviće da se menjaju. Ono što posebno razočarava u ovoj intervenciji tradicionalnih crkava jeste što se ostavlja utisak, nije jasno koliko je on tačan jer bi trebalo poznavati stanje u crkvama mnogo bolje nego što je javno dostupno, ostavlja se dakle utisak da u tradicionalnim crkvama u Srbiji ne postoji saznanje da je potrebno da se vodi rasprava o tome jesu li njihova shvatanja o, na primer, javnom moralu u skladu sa njegovom evolucijom u modernim društvima. Svakako, retorika kojom se crkve služe deluje, blago rečeno, zastarelo.

Pozivanje na 95% građana sugeriše da oni imaju određenu posebnu težinu u demokratskom društvu. To je mnogostruko pogrešno. Najpre, to je od značaja kada se glasa, jer to obavezuje predstavnike. No, crkve nisu, bar ne većina njih, demokratske ustanove. Uopšte nije moguće reći da su crkve ovlašćene da politički predstavljaju svoje vernike. Kada teže da utiču na sadržinu nekog zakona, kao što je sada slučaj, one delaju kao i svaka druga nevladina organizacija. Da li imaju više zaposlenih od većine nevladinih organizacija, to je emprijsko pitanja, kao što je i ono da li imaju više sledbenika od, na primer, onih nevladinih organizacija koje zastupaju ljudska prava.

No, sa demokratske tačke gledišta, brojevi su važni samo ukoliko je prihvaćeno pravilo da se u nekoj stvari odlučuje većinom. Sasvim je, međutim, demokratski odlučivati i sa nekom kvalifikovanom većinom, u kom slučaju odluka zavisi od manjine, kao na primer kada se odlučuje o osnovnim individualnim pravima i slobodama, što je i razlog da se ustavi, kojima se ta materija i regulište, obično izglasavaju kvalifikovanom većinom jedne ili druge vrste. No, demokratski je odlučivati i samo jednim glasom. Što je razlog da se, opet obično u ustavima, utvrđuje ne mali broj slučajeva, obično od najveće važnosti za građane, gde većina, koliko god da je velika, ne može da nadglasa manjinu, pa ni jednu jedinu osobu. Ovo, na žalost, gotovo rutinski zaboravljaju čak i zastupnici demokratije u Srbiji.

Daću opet jedan primer. Poznat je predlog od pre dvadesetak godina o „humanom preseljenju“ etničkih grupa. Ovo je moguće razumeti i kao cinizam, budući da se politički cilj, preseljenje, kasnije najčešće nazivano „etničkim čiščenjem“, opravdava kao „humano“. No, uzmimo da neko misli da je to moguće izvesti demokratskim putem ovako; recimo, dve se vlade dogovore da razmene stanovništvo, i pretpostavimo da se sa tim slažu većine u obema zemljama. Je li to demokratski? Odgovor je negativan. U toj stvari, dakle u stvari selidbe, relevantna je samo osoba, svaka pojedinačno, o čijoj je selidbi reč. Ne postoji pravo demokratske odluke većinom da se neko preseli. Mnogi zakoni, u mnogim zemljama, na mnoge načine, krše individualna prava, ali to se uvek mora opravdavati, ili bi bar bilo potrebno opravdavati, što ne znači da je zaista i opravdano, kao izuzetak, a ne kao načelo. Inače, u načelu, glas jedne osobe je jači od glasa svih ostalih, kada je reč o individualnim pravima i slobodama.

Ovo je pogotovo tako kada je reč o bilo kom obliku diskriminacije. Budući da toga u Srbiji ima toliko mnogo, potpuno je neshvatljivo da se čitava rasprava vodi o diskriminaciji ljudi na osnovu njihovog individualnog stila života. No, svejedno, kada je reč o diskriminaciji, potrebno je voditi računa o interesima diskriminisanih, a ne o interesima onih koji bi da diskriminišu, ma kolika većina da su.

Na kraju je potrebno reći da je posebno neprijatno to što se crkve pozivaju na većinu da bi obavezale manjine da poštuju moralne i druge interese većine. Svako ko pripada bilo kojoj manjinu, po praktično bilo kom osnovu, gotovo svuda, a posebno u Srbiji, zna da to mora da čini i da će morati da nastavi da u svakom času bude svestan razlike između većine i manjine – kakav god zakon da se izglasa. Intervencija tradicionalnih crkava je samo povećala saznanje o potrebi da se toga, te implicitne diskriminacije zasnovane na odnosu moći, bude konstantno svestan. Ono što je ključno kod diskriminacije i poštovanja individualnih prava i sloboda jeste da li je većina svesna da ima moralnu obavezu da uvaži da sve manjine, po svim osnovama, imaju jednaka prava i da ne mogu da budu diskriminisane od strane većine? To ide dotle da se čak ni jednoglasnom odlukom ne može opravdati diskriminacija. Ne samo da većina ne može da uvede, na primer, ropstvo – niko ne može ni samoga sebe da proda u ropstvo. A to važi i za sve druge oblike diskriminacije. Ne postoji pravo da se diskriminiše i niko se ne može odreći prava da ne bude diskriminisan.

U nekim odgovorima crkava se nagoveštava da bi usvajanje predloženog zakona o zabrani diskriminacije moglo da izazove društvene sukobe. Uzmimo da to crkve ne prete nego predviđaju. Koliko je to tačno, videće se. No, iz iskustva znamo da diskriminacija dovodi do jedne ili druge vrste sukoba, a i do moralnog nazadovanja zajednice.

 
Peščanik.net, 16.03.2009.

———–    

  1. Drukčije stoji stvar sa, na primer, opštom vojnom  obavezom, gde zakon stavlja savest ljudi na probu. Ovo ne predstavlja problem za tradicionalne crkve, budući da one ne pozivaju na nesluženje vojske, a u jednom smo posebno neprijatnom slučaju saznali da jedna tradicionalna crkva tradicionalno blagosilja ljude koji se laćaju oružja i stvaraju jedinice sa nazivom „Škorpioni“.
  2. O moralnim dilemama je literatura ogromna. Možda je najbolji rad R. Barcan Marcus, „Moral Dilemmas and Consistency“, Journal of Philosophy 77(1980): 121-136.