Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Polemika produbljuje misao jer primorava autora da, odgovarajući na kritiku, ojača sopstvenu poziciju ili da napusti neplodnu tezu. Zato je u saznajnom smislu važno da kritika bude što jača jer od autora traži promišljeniji odgovor. Međutim, ako nema jake, treba se osvrnuti i na slabu kritiku.

U tekstu „Klasizam bez klase“, Rastislav Dinić polemiše sa mojim tekstom objavljenim u Politici. Ako sam dobro razumeo, zameraju se dve stvari. Prvo, da govorim o klasizmu, a ne i o klasi. Drugo, da ne govorim o problemima koje se njemu čine važnijim od klasizma srednje klase.

Kada je reč o prvoj primedbi, s obzirom da je klasizam izveden iz pojma klase deluje da ga ne može biti ako se prihvati teza da klase ne postoje. Međutim, nema potrebe ulaziti čak ni u debatu o smrti klase da bi se odbacio ovakav prigovor. Dovoljno je uputiti na razliku između klasne teorije i klasne analize pa razumeti da je moguće odbaciti klasnu teoriju i prihvatiti tezu o nepostojanju klase, a da se istovremeno koristi klasna analiza kao instrument za objašnjenje društvenih pojava. Drugim rečima, klasizam kao izraz samosvesti neke drustvene grupe koja u ekonomskoj strukturi ima specifičan položaj u odnosu na druge grupe postoji nezavisno od toga da li prihvatamo poziciju klasne teorije prema kojoj je klasa totalna društvena pojava koja ima epistemološki primat u analizi društva. Moguće je, dakle, govoriti o klasizmu čak i kada se ne govori o Klasama, kao što je moguće govoriti i o rasizmu uprkos tome što se negira postojanje osnovnog pojma.

Što se drugog prigovora tiče, tačno je da ne dajem odgovore na pitanja koja Dinić postavlja. Zapravo lista pitanja na koja ne dajem odgovor je mnogo duža, takoreći beskonačna. Razlog je jednostavan. Da bi se odgovorilo na pitanje kojim se bavim – zašto, uprkos dugoročnom slabljenju svih drugih „izama“, u Srbiji poslednjih godina jedino jača klasizam srednje klase – pitanja koja ne pominjem saznajno, a ni logički nisu relevantna, pa o njima nema potrebe raspravljati.

Fokusiranost na temu, složićemo se, preduslov je bilo kakve plodne rasprave. Nažalost, nefokusiranost, zamena teza, izdvajanje pojedinih reči i rečenica iz konteksta, prevođenje polemike na lični nivo, omalovažavanje sagovornika, etiketiranje itd, neke su od osnovnih karakteristika polemičkih tekstova ne samo u medijima već i u stručnoj periodici koju sam analizirao. U tom smislu Dinić, sudeći na osnovu nekoliko tekstova, ne predstavlja izuzetak, već tipičan izdanak parohijalne kulture u kojoj se dijalog svodi na svađu, a polemika na odbranu sebe i svojih od onih „drugih“. Te druge valja demonizovati kako bi im se oduzeo svaki epitet ljudskosti, a time moralno opravdalo, pa i podstaklo verbalno i drugo nasilje. Posebno bitna odlika te kulture je isticanje sopstvene moralne uzvišenosti koja, kada se objektivno sagleda, ne predstavlja ništa drugo do loše prikrivenu odbranu sitnosopstvenih intresa bilo da su oni materijalne, političke ili statusne prirode.

Da parafraziram lorda Darendorfa, politički sistem je moguće promeniti za šest meseci, ali za promenu parohijalne kulture potrebno je bar šest decenija.

Peščanik.net, 21.08.2019.

Srodni link: Rastislav Dinić – Klasizam bez klase