Drvena vrata na kojima je nacrtana meta

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Zovu me zajednički prijatelji i kolege. Pitaju šta se događa? Neki, koje slabo ili nimalo poznajem, ništa ne pitaju. Šeruju, lajkuju, likuju, visoko podižu sajber pera, u zaštitu moralnih vrednosti spremni su da probodu sve i svakoga na koga se uperi prst. Do sada su gunđali, sada imaju vođu. Pojavio se pravi čovek koji uprkos svim pritiscima i organizovanim mešetarenjima sam nosi barajak moralne izvrsnosti i nepotkupljivosti. Dosta je bilo!

Onima koji me pitaju, a razumeju se u nauku kažem otvorite Cobiss, ili još bolje pogledajte CIP na koricama knjige. Koga to stvarno zanima, lako će utvrditi da navodno plagirana knjiga nije Vukovićeva kako tvrdi Ilić.

I ovde, svima koje zanima istina, savetujem da pogledaju jedan od ta dva – jedino relevantna – izvora na osnovu kojih je moguće utvrditi da li je Vuković autor knjige čije je delove Cvejić, navodno, plagirao. Pametnom dosta da odluči da li je po sredi plagijat ili izmišljen slučaj i intriga.

Onima koje zanimaju mentalne pustolovine Vladimira Ilića, odnosno kako i zašto je dotični uprkos činjenicama stvorio aferu, a svom kolegi sa Odeljenja i nekadašnjem bliskom prijatelju onemogućio napredovanje, preporučujem da skuvaju kafu i čitaju dalje.

Prvo pitanje koje normalan čovek postavlja je zašto bi iko uopšte poželeo da optuži, a posebno da lažno optuži, bližnjega?

Sam Ilić nudi, u osnovi psihologističko, objašnjenje. Ističe svoj lični nepotkupljivi karakter koji mu, uprkos urođenoj invazivnosti, ne dozvoljava da ustukne pred intelektualnom sodomom i najstrašnijim od svih intelektualnih grehova – Plagijatom. Moguće, ali malo verovatno! Zamislite da vam “neko” pošalje email u kome – baš vas obaveštava da je neki Vuković ili ko god to bio, na svojoj zvaničnoj strani naveo da je autor knjige “Na Drini ćuprija”. Koliko god da je u vama živ slobodarski duh i antikoruptivni poriv, više je nego verovatno da biste, pre nego što kojekude obznanite da je Ivo Andrić velika bitanga i plagijator, proverili ko je stvarno autor te knjige. Ne tvrdim, naravno da je Cvejićeva knjiga remek-delo, samo ukazujem na apsurdnost dokaza koji Ilić navodi. Bez obzira na lični profil, svaki univerzitetski poslanik bi najpre – u elektronskom katalogu Narodne biblioteke proverio navode anonimne dojave, a tek potom bi dumao šta mu je činiti.

Ne verujem, dakle, u psihologistička objašnjena. Opirem se i svima onima koji takva objašnjenja u vezi s Ilićevim ponašanjem podastiru. Ja sam sociolog. Skloniji sam socio-ekonomskim hipotezama koje je moguće proveriti. Ako nemate valjano objašnjenje pratite tokove novca, uči stara mudrost. Zaista, Cvejić i Ilić su poslovni konkurenti. Cvejić je osnivač Seconsa, a Ilić Centra za razvoj civilnog društva iz Zrenjanina. Istraživačka interesovanja ovih centara se u značajnoj meri podudaraju. Zainteresovani čitalac to može sam ustanoviti poređenjem ciljeva i lista realizovanih projekata dostupnih na njihovim internet stranicama.

Ali to je samo hipoteza. Nemam vremena, volje, ni interesa da se bavim istraživanjem ko i zašto finansira Ilića.

Radije se vraćam slabim mestima u njegovoj priči, u kojoj se pojavljuju policajci, BIA i političari. To je, verujem, samo način da se pojača dramatruški efekat njegove fantazmagorije.

Krenimo redom:

1. Netačno je da je Ilić trebalo da, na kadrovskoj komisiji, obrazloži unapređenje Cvejića u redovnog profesora. To obrazloženje su kadrovskoj komisiji uputili prof. Slobodan Antonić i prof. Milan Vukomanović kao članovi odeljenske komisije koja proverava formalnu ispunjenost predloga za unapređenje, kako se ne bi dešavalo da fakultetska komisija vraća odeljenju nepotpune predloge.

Da pojasnim, fakultetska komisija, u kojoj je Ilić predstavnik Odeljenja za sociologiju, ima istu funkciju – da proveri da li su formalni kriterijumi predloga za unapređenje zadovoljeni. Sasvim je druga stvar što Ilić zamišlja da ga je u tu komisiju delegirao Vrhovni sovjet, ako ne i sam papa Grgur IX, a ne Odeljenje sa jasnim nalogom koji ne podrazumeva ništa više od utvrđivanja zadovoljenosti formalnih kriterijuma za unapređenje. Kvalitetom radova bavi se komisija za unapređenje, a prigovorima na kvalitet (uključujući i sumnje na plagijat) ista ta komisija i nadležna tela Univerziteta.

(Interesantno je pomenuti, tek da bi se shvatio kontekst, da Ilić za svog radnog veka nikada nije prihvatio nijednu odeljensku funkciju pravdajući se zdravstevnim stanjem, ali je već dva puta zaredom prigrabio stresnu funkciju člana kadrovske komisije. Ta komisija, naime, zahvaljujući svojim formalnim ovlašćenjima, ima mogućnost da raznim smicalicama zagorčava život mlađim kolegama, što njenim članovima daje određenu institucionalnu moć.)

2. Dalje, samo je delimično tačno, odnosno poluistina je da je Ilić poslao pismo sa sumnjama u navodni Cvejićev plagijat članovima Odeljenja. Naime, osim nama, to pismo je poslao i predsedniku fakultetske kadrovske komisije. Već ta činjenica stvara sumnju u blage kolegijalne namere prof. Ilića prema prof. Cvejiću.

A sada da vidimo koja su još slaba mesta Ilićeve tragedije-farse u pet činova.

Čin prvi: Zaista, zvuči dramatično kada se pročita da sekretarica nije razaslala Ilićev mail “po direktnom naređenju” upravnice Odeljenja (koja je vidi čuda saradnica Seconsa). Naše odeljenje, međutim, nije gvozdeni puk, niti je naša sekretarica automat koji šalje poruke istog trena kada stigunu. Upravnica Odeljenja je u to vreme bila na stručnom skupu van Srbije i mnogo je verovatnije (a znam i da je istina) da je to bio razlog iz koga Ilićev mail nije razaslat u roku od par sati koliko ga je držalo krhko strpljenje. Dakle, uz sav napor, teško je uživeti se u sliku na kojoj zla upravnica Helga sa korbačem u ruci sprečava da epohalno Ilićevo otkriće ugleda svetlost dana. Prvi čin je, dakle, više nego neubedljiv.

Čin drugi: Cvejićev odgovor na Ilićev mail. Nažalost, taj odgovor čitaoci Ilićeve drame nisu videli. Ilić ga pominje ali ne pokazuje onima kojima se javno obraća. Drugi čin je, dakle, nepotpun jer čitalac ostaje uskraćen za važnu informaciju neophodnu za dalje praćenje fabule.

Treći čin: Ilić u priču uvodi nova lica – profesora Mladena Lazića i moju malenkost. Sada je već potpuno jasno da pisac farse potpuno gubi kontrolu, pa uloge pripisuje i onima koji ne igraju u komadu. Naime, kolega Lazić i ja nismo predlagači Cvejića za unapređenje. Mi smo i sami predloženi u komisiju koja je, tek nakon formalno obavljene procedure (koju je Ilić blokirao), trebalo da pregleda Cvejićeve radove i napiše referat u kome bi se ocenio naučni domet Cvejićevih tekstova i razmotrili svi, pa i Ilićevi, prigovori. Treći čin je, dakle, potpuno van dodira sa realnošću. U ovom činu se, takođe, bez jasne veze sa slučajem pominje i prof. Marija Babović koja je tu izgleda samo zato da bi se naglasilo da je programska direktorka Seconsa.

Čin četvrti: U kome se opisuje kako Odeljenje donosi odluku da Cvejićev odgovor ima veću težinu nego Ilićeve tvrdnje. Iz toga Ilić zaključuje da čitavo Odeljenje prikriva plagijat. Drama je na vrhuncu – Ilić je sam protiv svih! Još da je bilo na Vidovdan. U ovom činu pisac koji je istovremeno i glavni junak vidi ono što drugi ne vide. U tome i jeste veličina vođe. Kada se bude otkrilo, da malo parafraziram, da je V.I. bio u pravu svi će se gorko kajati, a njega, ako se sete za dan nezavisnosti – sete, a ako ne, nikom ništa.

Peti čin: Ilić otkriva zaveru. Njemu je kasno dostavljen Cvejićev odgovor. Vera mu, što je opštepoznato, ne dozvoljava da kompjuter koristi vikendom. Grozničavo zaključuje da mu ostaje samo ponedeljak. Proučavanje Cvejićevog kratkog odgovora, ma koliko Ilić bio nespretan sa kompjuterom, podrazumeva ne više od par minuta da bi se otkrila istina koju krije web strana: http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=DISP&id=1206362034285737&rec=4&sid=1.

Da je Ilić, pre nego što je napisao svoju tragediju-farsu, pogledao ovu stranicu – što bi uradio svaki odgovoran nastavnik, ove drame ne bi ni bilo. Ali Iliću je, po svemu sudeći i po svaku cenu, bilo do drame. Zato on kopa i špija po tuđim biografijama, skenira i uzbunjuje, a nadasve pravi budalama one koji se trude da uhvate nit njegove neubedljive i nepotpune priče. Ali to nije sve.

Kakve su realne posledice. Krenimo od pojedinačnih ka opštim:

1. Cvejić je onemogućen u napredovanju;

2. Ilić je izašao iz provincijske anonimnosti. Njegov skromni intelektualni učinak koji mu je jedva obezbedio nivo A6 u istraživačkoj kategorizaciji Ministarstva nauke – što je najniži istraživački status u našem istraživačkom timu (niži i od većine asistenata) sada je prikriven plaštom heroja-mučenika i borca za visoke akademske standarde;

3. Ugled konkurentske “firme” Secons, doveden je u pitanje jer su njeni članovi i saradnici, optuženi za prikrivanje plagijata.

4. Odeljenje za sociologiju je poniženo jer ga je Ilić optužio da organizovano prikriva plagijat.

5. Obesmišljen je nedavni pokušaj akademske zajednice i Univerziteta u Beogradu da se sistemski suoči sa problemima u akademskoj zajednici. Tek usvojeni Pravilnik o akademskoj čestitosti – koji predviđa stroge sankcije za plagijatore – Ilić potkopava javnim istupom u kome osporava poverenje u univerzitetske institucije. Institucije, međutim, nisu neke birokratske organizacije već tela sastavljena od kolega koji proveravaju verodostojnost navoda o plagijatu. Ne čudi, zato, da je u svoju priču Ilić uvukao i Živana Lazovića, prorektora i jednog od autora novog univerzitetskog pravilnika o akademskoj čestitosti.

Ilić javno poručuje da ne veruje kolegama, ali traži da javnost veruje u njegovu priču. Zašto se obraća javnosti? Stvarni razlog je možda u tome što pomenuti pravilnik predviđa da će iste sankcije biti primenjene i na one koji lažno optuže druge za plagijat.

Koliko znam, Slobodan Cvejić je, pre nego se što se Ilić obratio javnosti, pred Odborom za profesionalnu etiku Univerziteta U Beogradu pokrenuo postupak za ispitivanje navoda Vladimira Ilića.

To će, nadam se, biti prvi ispit za novi Pravilnik o akademskoj čestitosti. Ako Pravilnik ne položi ovaj ispit onda će Ilićev presedan postati pravilo. Svi će biti potencijalne mete svakoga i više neće biti bitno da li neko ima status A6 ili A1. Svako će moći da plagira i da optužuje za plagijat bez straha od suda akademske zajednice, a o tome da li je nešto plagijat odlučivaće čaršija i tviter zajednica.

Peščanik.net, 09.07.2016.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Kratak komentar na demanti

ŽIVKOVIĆ/SAMARDŽIĆ – Demanti

Milan R. Vukićević – Moja razmišljanja o plagijatima i izborima profesora

Milan Vukomanović – Malo zataškavanje među prijateljima

Vesna Pešić – O uzrocima masovnih plagijata

Vladimir Ilić – Sociolog i plagijat

TEMA – PLAGIJATI