Duhovni vođa i predvodnik pravoslavnih Srba – kako glasi nova titula patrijarha Porfirija u saopštenjima SPC-a – predvodio je „najveći molitveni skup u istoriji Beograda“ na kojem se okupilo „preko sto hiljada ljudi“: Spasovdansku litiju 2023. godine. Do sada se mislilo da je najbrojniji crkveno-molitveni skup bila sahrana patrijarha Pavla, ali je sadašnji patrijarh izgleda nadmašio nekadašnjeg još za života. Sve vođe pate od megalomanije i Porfirije u tome nije izuzetak, iako bi, pre svega kao monah, trebalo da ima malo više smirenja. No, u autoritarnim i nedemokratskim režimima je sve grandiozno i nenadmašno, te se duh gordosti zacario i u Crkvi. Režimsko glasilo Informer je bilo suzdržanije u odnosu na Info službu SPC-a i pomenulo „hiljade građana u Spasovdanskoj litiji“. „Najmasovniji skup u istoriji naše zemlje“ – je u glavnom gradu rezervisan samo za Vučića, a ne za Porfirija, poručuje Informer.
Sa jučerašnjim kontramitingom se Vučić realno nije proslavio. Stoički je pokisao na pljusku, dok su mu se pristalice, dovedene autobusima iz cele Srbije, počele osipati i pre početka obraćanja. Najavio je novu fazu svoje vladavine, nadu i brzinu, mada je preovlađujući utisak – barem moj – da je nade i budućnosti za ovu vlast sve manje. Ipak, čini se da u SPC-u imaju ideju kako i šta dalje. Vučićeva autokratija je uvela SPC u politiku više nego ijedna ranija vlast i pretvorila je, pored medija i organizovanog kriminala, u jedan od stubova režima. A SPC na čelu sa Porfirijem je tu ulogu aktivno prihvatila. Saradnja je zasnovana na ideologiji koju dele i Vučić i Porfirije, da je SPC jedan od „stubova srpstva“, kako je rekao Vučić na kontramitingu i gotovo bogobojažljivo dodao da je „crkva odvojena od države“.
Ali bi i Porfirije imao nešto da kaže na tu temu, jer stub srpstva i „predsednik svih Srba“ imaju zajedničke političke zadatke. Prilikom nedavnog ručka u predsedništvu u vreme sabora SPC-a, Porfirije je rekao da se u predsedništvu oseća kao kod svoje kuće – kao što je glavni kada je u patrijaršiji, tako se oseća kada je i u predsedništvu – i da podržava sve što se odatle radi na dobro naroda i Srbije. Patrijarh ne obraća pažnju na činjenicu da je Vučić uzurpirao svu vlast u državi i da po demokratskim standardima to nikako ne može izaći na dobro.
U govoru je upotrebio izraz „blaženjejši“, koji se koristi za najviše pravoslavne crkvene predstavnike, koji su svi – bez obzira da li su mitropoliti, arhiepiskopi ili patrijarsi – pre svega episkopi i kao takvi, prema crkvenom shvatanju, naslednici apostola. U političkom kontekstu, ako se to odnosilo na Vučića, znači da je njegova vlast „ravnoapostolna“. Porfirije je, dakle, autokratu Vučića unapredio u ravnoapostolnog vladara. Sve ima potrebu za svojim metafizičkim utemeljenjem, objašnjava ovih dana Porfirije, pa tako i Vučićeva uzurpacija vlasti.
Slično je govorio i mađarskom autokrati Orbanu, prilikom uručivanja crkvenog ordena prošle godine: „Vi se zalažete za hrišćanski sistem vrednosti koji izvire iz Jevanđelja, koji je Bog ustanovio“. Za Orbana te vrednosti nisu fraze i demagogija, smatra Porfirije – iako znamo iz istorije da su autokrate i uzurpatori po nepisanom pravilu uvek i demagozi – već život i zato je Orban „državnik koji zaslužuje poverenje svog naroda“. Odnosno, narod prepoznaje kada volja za uzurpacijom vlasti u državi dolazi direktno od Boga. Volja autokrate i volja Božija su za Porfirija jedno te isto. A apsolutna vlast i čvrsta ruka su danas neophodni zato što smo „suočeni sa talasima novih sistema vrednosti koji se ne retko agresivno globalno nameću“, smatra Porfirije.
SPC je svoje nekadašnje borce protiv „novih sistema vrednosti“ već uvrstila u crkveni kalendar. Saradnik mađarskih fašista i Hortijev poslanik u Budimpešti, episkop Irinej Ćirić, proglašen je za svetitelja, dok je na ovom saboru za sveštenomučenika proglašen Nedeljko Streličić, pripadnik fašističkog pokreta Zbor. Otac Nedeljko je kao fanatični antikomunista „zastupao stav da su vera i Crkva iznad svega i da poredak koji okreće glavu od ovih vrednosti nipošto ne može biti plodonosan“ – te je političko rešenje našao u Ljotiću i fašizmu. Porfiriju se čini da liberalna demokratija i sekularna država, koje u svoje pravne sistema unose načela i norme međunarodnog prava, donose „novi sistem vrednosti“, te rešenje pronalazi u Vučiću, čiji Narodni pokret za državu takođe ima fašistički kapacitet.
Najnovija kampanja SPC-a protiv Zakona o rodnoj ravnopravnosti i Strategije za rodnu ravnopravnost, pravnih akata koji su usvojeni u Narodnoj skupštini i od strane Vlade Srbije 2021 – a na osnovu toga što je Srbija ratifikovala Konvenciju UN-a o eliminisanju svih oblika diskriminacije žena, koja se oslanja na Agendu UN-a za održivi razvoj do 2030. i usklađena je sa Agendom i procesom pristupanja EU (Strategija); ili kao što stoji u Zakonu da se dostignuti nivo ljudskih prava u oblasti rodne ravnopravnosti koji proističe iz Ustava, do sada potvrđenih međunarodnih ugovora, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava, zakonodavstva Evropske unije o rodnoj ravnopravnosti ne može umanjivati – zapravo zahteva da Republika Srbija istupi iz svih svojih ustavnih i međunarodnih pravnih obaveza kada su u pitanju ljudska prava. Ka tome logično vodi Porfirijeva borba protiv novih sistema vrednosti koji se globalno nameću i u tu svrhu su na litiji bile nošene i mošti Svetog vladike Nikolaja.
Kao pripadnik kontraprosvetiteljske intelektualne tradicije – a prosvetiteljstvo je odlučujuće uticalo na definisanje ljudskih prava i izvršilo presudan uticaj na modernu državu – Nikolaj je pronalazio političku inspiraciju u epohama koje su prethodile novom veku i zato nije mogao odoleti a da ne pohvali Hitlera i da ga ne uporedi sa Svetim Savom. Na sličan način danas postupa i Porfirije kada hvali autokrate koji bi da demontiraju liberalnu demokratiju, smenjivost i podelu vlasti, predstavnički sistem i ograniče političke slobode građana – svodeći ih na bezličnu zbirnu imenicu narod i na potlačene pojedince.
Za svetosavske talibane iz SPC-a je neprihvatljivo da Skupština donosi zakone glasovima većine narodnih poslanika: „Naime, na primedbe Crkve, SANU, Matice srpske, svih pet katedri za srpski jezik na državnim univerzitetima, koji iako jedini kompetentni u vezi sa ovom temom nisu bili ni konsultovani, da je i narod protiv zlonamernog nasilja nad svojim jezikom – ona je (Brankica Janković, prim. V.V) lakonski odgovorila da to uopšte nije važno, a da je samo važna politička volja, odnosno broj podignutih ruku u Narodnoj skupštini“. Svetosavcima kao da ne vredi objašnjavati, pokušala je Brankica Janković, kako moderna država funkcioniše, ili barem njeni ostaci u Srbiji, jer su oni odlučni u nameri da ona nestane. Narodnu skupštinu treba zameniti staleškom, kao savetodavnim organom vođe, koji oličava volju naroda, kao što je predlagao Dimitrije Ljotić, a ne nekompetentni narodni poslanici.
U SPC-u danas žive u pogrešnom uverenju da „zima definitivno prolazi… Nema više mrazeva, a kamenje nije svezano“. Umesto da kao apostol Pavle odustanu od prakse kamenovanja (Pavle je pre toga kao Savle odobravao kamenovanje đakona Stefana), iz SPC-a poručuju – „kamenje nije svezano“. Zima koja prolazi je pridruživanje Srbije EU i poštovanje međunarodnih normi, od kojih treba odustati, ali ćemo zato imati kamenovanje kao novu praksu u Srbiji. Pritom je zanimljivo da se SPC obrušila na zakon i strategiju koji su donele jednostranačke Vučićeve Skupština i Vlada. Da li to znači da u SPC-u znaju nešto više o Narodnom pokretu za državu i budućem načinu Vučićeve vladavine?
Između crkvenog učenja i ljudskih prava ne postoje suštinske razlike – ako izuzmemo onu metodološku, koja je nebitna za ovaj tekst, da se prvo zasniva na otkrovenju a drugo na prirodi ili razumu. „Za Crkvu je svako ljudsko biće ikona Božija“, rekao je patrijarh Porfirije u besedi koju je SPC bila priložila kao dokaz njegove brige o ženama, nakon što se javnost upoznala sa snimkom na kojem govori o „jadnici i bednici“. Zašto onda uopšte dolazi do nerazumevanja između SPC-a i javnog mnjenja koje se zalaže za poštovanje i unapređivanje ljudskih prava, a posebno prava žena i manjina?
Naime, ako je svako ljudsko biće ikona Božija, onda se za tu ikonu u društvu borimo i brinemo tako što poslanici u parlamentu, kao predstavnici svih građana – a koji su, bez obzira da li lično veruju ili ne, i dalje ikone Božije – izglasaju i usvoje, između ostalih, i Zakon o rodnoj ravnopravnosti. A u kojem se donose mere za ostvarivanje i unapređivanje rodne ravnopravnosti u cilju stvaranja jednakih mogućnosti žena i muškaraca u oblasti rada, zapošljavanja, socijalne i zdravstvene zaštite, obrazovanja (Član 1), itd. Nažalost, SPC ne živi veru i učenje Crkve, i zato je ravnopravnost ideologija koja se nameće, a ne logična društvena, pravna i politička posledica učenja da je „svako ljudsko biće ikona Božija“.
Peščanik.net, 27.05.2023.
