Izjava crnogorskog mitropolita Amfilohija data Beti, zbunila je i najsolidnije komentatore crkveno-političkih zbivanja – s pravom. Mitropolit ređa neke istorijske sličice, a tumači bi – kao u svakom rebusu – trebalo da od toga sastave tekst. Član Sinoda SPC koji ovih dana ima problema na Kosovu sa pobunjenim monasima, Amfilohije, ovoga puta izabrao je temu autokefalije i pitanje kako je neka crkva može zadobiti na kanonski legitiman način – malo neobično, jer u Republici Crnog Gori Crnogorska pravoslavna crkva godinama traži autokefalnost, za koju sam Amfilohije kao jerarh SPC neće ni da čuje. Bila je CPC u vreme nezavisne kraljevine Crne Gore autokefalna, ali je kralj Jugoslavije Aleksandar – dakle država – to ukinuo i do danas je Crna Gora pod srpskom patrijaršijom. To je bilo juna meseca godine 1920. i sada je tako, pa se svaki pokušaj odvajanja crkve u Crnoj Gori uvek tretirao kao – crkveni separatizam kojem kumuje država.

Za priznanje CPC zalaže se i crnogorski pemijer M. Đukanović, ali u ovoj prilici naglašava – a to je do sada naglašavao i Amfilohije – da to nije posao države. Država po njima nema pravo da osniva crkve. Tu dolazimo do prve sličice koja nedostaje da bi se tekst ove poruke sastavio: država – kao u slučaju kralja Aleksandra – ima pravo da ukida crkve i proklamuje nove. Elokventan kao i uvek, ali bez smisla za političko promišljanje, Amfilohije kaže da, ako bi se otvorilo pitanje autokefalnosti crkve u Crnoj Gori „to bi bila autokefalnost Cetinjsko-primorske mitropolije, a ne takozvane CPC“. Da li bi to značilo da se Amfilohijeva mitropolija odvojila od SPC i da li bi time bio narušen kanonski poredak ustanovljen važećim Ustavom SPC, koja je jedna i jedinstvena svuda u svetu, od Kosova do SAD i, naravno, do Crne Gore? Šta to hoće Amfilohije od SPC i od sebe – samo su neka od pitanja za koja nam manjkaju sličice da bi se poruka jasno videla. Ako stvari stoje ovako kako Amfilohije kaže, nameće se puno pitanje sic rebus stantibus.

Osetivši da mu je rebus politički banalan i providan, Amfilohije postavlja uslov da se Crna Gora obnovi kao kraljevina i da se pravoslavlje prihvati kao državna religija: „Prvo treba vratiti kraljevinu, pa će crkva razmisliti o povratku autokefalnosti“. Od ovoga zaista boli glava – Crna Gora je republika, a proces obnove monarhije nije na vidiku, pa i da se to jednom dogodi, u oči padaju nove teškoće: većina evropskih država su republike i u njima crkve postoje sasvim normalno, a da jedna veroispovest bude državna, toga odavno nema. Ovde je teokratska nostaligija u službi jasne političke igre: svako može svoju mitropoliju da odvoji i proglasi autokefalnom u odnosu na SPC kakva danas postoji. Sve može, samo da ne bude CPC. A šta ako Crnogorci stanu uz kuću Petrovića, a ne Karađorđevića – šta tek onda. Igra je zaista tužna i vlastoljublje zamračuje vidike i to sada, kada SPC prolazi kroz period velike krize. To mitropolitu ne smeta, jer važno je istisnuti nepriznatu CPC, a posle ćemo lako – može država i ne može – kako kome zatreba – da rešava i crkvena pitanja. Može, naravno, ali ta su se rešenja pokazala lošim, posebno za hrišćansku crkvu.

Amfilohijev rebus ipak nije komplikovan, iako ga on takvim predstavlja.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.06.2010.

ČIJA JE CRNA GORA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)

Author: Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.