Šta se događa kada se kurs fiksira? U osnovi, centralna banka socijalizuje rizik promene kursa. Kada se kurs menja na tržištu stranim novcem, svako ko menja jedan novac za drugi snosi rizik, jer se kurs svaki čas menja. Kada se kurs fiksira, centralna banka preuzima te rizike na teret deviznih rezervi. To će guverner svaki čas poručivati tvrdeći da raspolaže dovoljnim deviznim rezervama, pa niko ne mora da brine za kurs.

Ti rizici ili, bolje rečeno, njihovi uzroci neće usled toga što je kurs fiksiran nestati. Jedino što će politika fiksnog kursa dovesti do toga da ih privredni subjekti zanemare. Jer se o njima stara centralna banka. Usled toga nastaju dva osnovna problema.

Jedan je da se ne brine dovoljno o inflaciji. U zemljama gde je kurs fiksiran, recimo ranije za nemačku marku, a danas za evro, naknade za rad ili uostalom za kapital, ne bi trebalo da rastu brže nego što je u skladu sa održivošću fiksnog kursa. To bi moglo da bude tako, primera radi, da inflacija prati onu u zoni evra, ako je reč o kursu fiksiranom za evro. No, to što je kurs fiksiran ne znači i da su fiksirane cena rada, cena kapitala i sve druge cene. Zapravo, kako se sa rizikom promene kursa više ne računa, pritisci da se povećaju plata ili cene robe će biti jači. Takođe, zaduživanje, posebno u stranom novcu, izgledaće dosta jeftino. Tako da fiksni kurs podrazumeva strogu kontrolu potrošnje. Ukoliko ona izostaje, kurs neće biti održiv.

Drugi je problem što fiksni kurs veoma često dovodi do većih ulaganja u usluge i nekretnine. Ako se zanemari rizik promene kursa, jer centralna banka to pokriva svojim rezervama, smanjiće se rizik da će se smanjiti potrošnja, pa će se isplatiti ulaganje u nekretnine, jer je manji rizik da će im se cena smanjiti, a i u usluge raznih vrsta, jer je opet manji rizik da će se na njih manje trošiti.

Dakle, kada se fiksira kurs, dugovi, posebno prema inostranstvu, teže da rastu, a ulaganja se usmeravaju na usluge i nekretnine. U času kada centralna banka to više ne može da finansira, kurs postaje neodrživ.

 
Blic, 07.03.2012.

Peščanik.net, 07.03.2012.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija