ispucali plafon
Foto: Predrag Trokicić

U aprilu prošle godine, 20 godina nakon mučkog ubistva novinara Slavka Ćuruvije, sudsko veće Specijalnog suda u Beogradu proglasilo je četvoricu nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti (DB) krivim za to ubistvo. Sud je, za podstrekavanje na teško ubistvo osudio na 30 godina zatvora nekadašnjeg šefa DB Radomira Markovića a nekadašnjeg šefa beogradskog centra DB-a Milana Radonjića i njegove saradnike nekadašnje pripadnike DB-a Ratka Romića i Miroslava Kuraka na 30 odnosno po 20 godina zatvora za teško ubistvo u saizvršilaštvu. Sud je utvrdio da je neposredni izvršilac ubistva NN lice.

Presuda je s razlogom dobila veliki publicitet. I predsednik Srbije Aleksandar Vučić smatrao je važnim da se povodom nje oglasi izjavivši da je ponosan što u vreme kada je on bio predsednik i premijer ništa nije gurano pod tepih već je postupak vođen i doveden do presude.

Ali, godinu i po posle, te osuđujuće presude više nema. Apelacioni sud u Beogradu ju je ukinuo i naložio da se optuženima ponovi suđenje. Ova odluka, to je bilo prosto neizbežno, izazvala je mnogobrojne reakcije. Suštinu većine njih dobro je izrazio Pavol Salaj, šef deska za EU i Zapadni Balkan organizacije Reporteri bez granica, rečima – „duboko je zabrinjavajuće što 21 godina od ubistva nije bila dovoljna da Srbija osudi ubice novinara i tako započne borbu protiv nekažnjivosti zločina počinjenih nad novinarima. Štaviše, poništavanje presude izlaže srpske novinare, koji su izloženi redovnim fizičkim napadima, novim neizvesnostima“.

Odluka Apelacionog suda kandidovala je mnogo pravnih i drugih za analizu i raspravu zanimljivih tema. Za jednu bih posebno rekao da zaslužuje pažnju veću od one koju je privukla.

Kolega Slobodan Ružić, advokat, punomoćnik porodice Slavka Ćuruvije izjavio je za RTS a to su preneli i mnogi drugi mediji da je Miroslavu Kuraku, optuženom da je bio neposredni izvršilac tog ubistva, produžen pasoš Srbije, ocenivši da to očito znači da je on (Kurak) pod zaštitom.

S tim u vezi treba podsetiti na par odredbi Zakona o putnim ispravama. Po zakonu (čl. 15) pasoš izdaje MUP, policijska uprava ili policijska stanica na čijem području je prebivalište, odnosno boravište lica koje podnosi zahtev za izdavanje pasoša. Licu koje zahtev za izdavanje pasoša podnosi preko diplomatskog ili konzularnog predstavništva pasoš izdaje policijska uprava ili policijska stanica na čijem području ima prijavljeno prebivalište a onom ko nema prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije pasoš izdaje Policijska uprava za grad Beograd. Zakon (čl. 35, tač 1.) nalaže nadležnom organu da odbije zahtev i ne izda pasoš ako je protiv lica koje traži izdavanje doneta naredba o sprovođenju istrage ili podignuta optužnica i s tim u vezi (čl. 36) utvrđuje obavezu suda odnosno tužilaštva da MUP-u dostave te zahteve.

Polazeći od toga, ne isključujući mogućnost da je navedena izjava data ishitreno, u afektu, uznemiravajuće je delovalo ćutanje MUP-a. I, mada ćutanje nije dugo trajalo nije umirujući ni način na koji je prekinuto. Demanti MUP-a svodi se na sledeće: „Kuraku je pasoš izdat 2011. godine i nikakvo produženje njegove putne isprave od tada nije urađeno, pošto je ovaj dokument, koji mu je izdat u vreme prethodne vlasti, i dalje važeći.“

Advokat Ružić je na to reagovao izrazivši sumnju u verodostojnost navoda iz demantija i rekavši da informacije koje je izneo potiču iz diplomatskih izvora. Kome verovati? Naravno, u uređenoj državi zvanični demanti bi izvesno imao veću težinu, ali kod nas je to zbog više puta osvedočene spremnosti vlasti da dezinformiše javnost vrlo diskutabilno.

Za građane Srbije bitno je da se zakoni poštuju a da se za kršenje zakona odgovara. I ako nije tako, ne može im biti za utehu samo famozno „to je uradila prethodna vlast“. Utoliko pre što kod nas posle izbora, po već ustaljenom preletačkom običaju, dobar deo likova iz prethodne vlasti (pa tako uostalom i ministar MUP-a iz 2011) postaje deo aktuelne vlasti.

Zna se da je optužnica protiv Kuraka podignuta 2014. Sada se čulo i da mu je pasoš izdat 2011, što advokat oštećenih dovodi u pitanje. Kako god bilo, zna se da je optuženi u vezi s ubistvom Ćuruvije pominjan i mnogo, više godina, pre podizanja optužnice. Je li bilo naredbe za sprovođenje istrage? Jesu li pravosudni organi, u skladu sa zakonom o putnim ispravama, obavestili MUP o tome? Ako nisu, zašto nisu? Ako jesu, kako i ko je konkretno naredio da se ipak izda pasoš?

Vlast duguje javnosti odgovore na ova pitanja. A ako (pogrešno) misli da je to problem samo prethodne vlasti, onda bar na jedno jednostavno – šta je, posle podizanja optužnice, preduzimala u cilju lociranja, hapšenja i izvođenja optuženog pred sud? Taj odgovor bi mogao biti i odgovor na najvažnije pitanje – je li „slučaj Ćuruvija“ teško, mučno, sporo ali u osnovi iskreno nastojanje da se dođe do pravde ili samo višegodišnji „igrokaz“ za mase sa jedinim, profanim politikantskim ciljem da se jedna vlast predstavi boljom od druge?

Autor je advokat i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Peščanik.net, 10.09.2020.

Srodni link: Vesna Rakić Vodinelić – Odrađivanje ozbiljnog pravosudnog posla – slučaj Ćuruvija