Propao je još jedan pokušaj reformi u Srbiji. Odlazak ministra Radulovića, bez obzira na formu koju će on na kraju zadobiti, poslednji je čin u toj drami čiji se takav rasplet već odavno naslućivao.

Kampanja koja je poslednjih nedelja vođena protiv sad već praktično bivšeg ministra privrede, zaslužuje da bude podrobnije istražena, analizirana i objašnjena. Na njenom čelu samo su se formalno nalazili paradržavni sindikati; logistika je dolazila iz najviših vrhova Vlade Srbije.

Najdalje je u toj borbi protiv zdravog razuma otišao – i najdublje pao – Mlađan Dinkić, koji je nekada predvodio jednu izrazito reformski orijentisanu intelektualnu grupu, da bi danas njegova partija postala poslednje utočište populista i demagoga.

Ali nije Saša Radulović najveći gubitnik u ovoj tužnoj priči sa još tužnijim krajem. Niti je njegova demisija poraz – kao što su istraživanja pokazala, ne tako malog broja – ljudi koji su podržavali promene. Radulovićev pad zapravo je poraz danas najmoćnijeg čoveka u Srbiji, apsolutnog pobednika u svim kategorijama. S jedne strane zato što pokazuje koliko je zapravo nemoćan pred pojedinim društvenim grupama i njihovim mračnim silama. S druge, možda i važnije, jer pokazuje da još uvek u sopstvenoj glavi nije rešio taj problem: kakvu, i kako, želi da gradi Srbiju. I pustio je niz vodu čoveka koji je bio – možda ne jedini, ali svakako najuporniji i najglasniji – u pokušajima da vlada uradi ono što je, na kraju krajeva, i sama, kad je posle rekonstrukcije „osvežila“ mandat, obećala građanima Srbije.

Doduše, po jednom, Vučiću naklonjenom tumačenju, ovo je samo njegov taktički potez, jer se sa reformskim obećanjima ne ide u izbore niti se pred izbore prave „bolni reformski rezovi“. Po drugom razumevanju situacije, međutim, Vučić u samu potrebu za korenitim, sistemskim reformama ne veruje, već („dinkićevski“) veruje da će mu arapski kapital sve dosadašnje muke „pozlatiti“, pa mu je i raspisivanje izbora bilo potrebno, između ostalog, da bi se otarasio „dosadnog“ Radulovića i njegovih uznemirujućih reformističkih predloga.

Srećom, odgovor na pitanje koja je od ove dve „škole mišljenja“ u pravu nećemo morati dugo da čekamo.

 
Peščanik.net, 26.01.2014.

Srodni link: Saša Radulović – Tekst ostavke


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)