Mnogo je onih koji vole da raspravljaju na temu da li je odluka Hodorkovskog da ne napušta Rusiju 2003. godine bila ispravna ili pogrešna. Jer kako da se drugačije tumači odvođenje Platona Lebedeva iz bolnice pravo u zatvor, ako ne kao blagovremena opomena Hodorkovskom. Bilo je više nego očigledno da je on, kao prvi čovek JUKOS-a, sledeći kandidat za hapšenje. Takođe je potpuno nemoguća pretpostavka da Mihail Borisovič (Hodorkovski) tada nije znao ko je zapravo taj koji je pošao u rat protiv njega i njegove kompanije. Čemu to samožrtvovanje? Imao je sasvim dovoljno vremena da spakuje kofere i lepo (k’o čovek) ode… Mnogo je ozbiljnih i ubedljivih argumenata koji govore u prilog odluci koju on te, sad već daleke 2003, nije doneo.
Od tada je prošlo sedam godina, i nema nikakve sumnje da bi Hodorkovski i danas postupio isto. „Bezumno viteštvo dostojno musketara“ reći će neko, i biće u velikoj meri u pravu. I nema sumnje da su izoštreni osećaj ličnog dostojanstva i bespogovorna hrabrost, karakterne crte koje krase i pripadnike družine Aleksandra Dime i našeg jukosovskog heroja. „Biram slobodu, ali ne van boja – i zato, u boj!“, pevao je želeći da objasni svoj motiv za ostajanje u tadašnjem SSSR-u Aleksandar Galič. Hodorkovski je takođe izabrao slobodu i – pošao u zatvor. I to na dugi niz godina. Već tada, te davne 2003, svima nam je bilo jasno da se srećemo sa nečim sasvim neobičnim, sa nečim što više liči na literaturu nego na svakodnevni život, i sasvim sigurno sa nečim što se nikako ne da uklopiti u naše predstave o ruskom oligarhu iz postsovjetskog perioda. Sintagme kao što su „snaga duha“ ili „moralni izbor“ koje zbog svog ironičnog konteksta – koji se neumitno nameće kada se one primene na generale ruskog biznisa – postaju neupotrebljive, odjednom kada je reč o optuženima u ovom sudskom procesu zvuče sasvim prirodno i iskreno. Kada su kod svojih oponenata otkrili taj, reklo bi se sasvim novi, a što se njih samih tiče i tako drastično različit moralni kvalitet, naručioci i izvršioci ovog gnusnog zločina protiv tada najuspešnije kompanije u Rusiji, u početku su se obeshrabrili, a zatim i uplašili. A tu se iskreno rečeno i nema čemu čuditi. Jer svi sebični i koristoljubivi, svi ti lažljivi ljudi ograničenih i sitnih duša, uvek se oprezno i uznemireno odnose prema ljudima koji su iskreni, uspešni, pametni i široko obrazovani. I uvek se crno piše ovima drugima kada se nađu u rukama onih prvih.
Izgleda da to i jeste glavna intriga čitave jukosovske epopeje. Skoro da je golim okom vidan raspored snaga koji možemo sresti u bilo kojoj klasičnoj priči, jer na jednoj strani stoje od vlasti debelo podmazani nitkovi i beskičmenjaci, a na drugoj od njih ugnjetavani plemeniti heroji. Takav raspored snaga neizbežno nameće temu mučeništva i žrtvovanja, a to je ono što najviše plaši ovu vlast. No i pored svih napora njene propagandne mašinerije, ovakva interpretacija priče o JUKOS-u i njenim herojima, već je odavno ukorenjena u svesti najšire javnosti. Nema čoveka u Rusiji koji bi danas poverovao da Hodorkovski sedi u zatvoru zbog onoga što piše u zvaničnoj optužnici.
Moglo bi se pretpostaviti da je Mihail Hodorkovski prosto intuitivno izabrao najbolji mogući način odbrane, odnosno vrstu ponašanja koje mu sigurno garantuje dobitnu kombinaciju u „igri“ koju mu je smislila i nametnula vlast. Ali šta je sa ostalim „saučesnicima“? Šta je sa nepokolebljivim Platonom Lebedevim? Šta je sa bivšim načelnikom obezbeđenja JUKOS-a Aleksejem Pičuginom koji je i pored toga što je suđen, a potom i doživotno osuđen, odbio da bilo kakvim svedočenjem okleveta svog bivšeg šefa Hodorkovskog? Šta je sa svim ostalim jukosovcima koji nisu milijarderi? Možda je čitava stvar u moralnom primeru koji demonstrira glavni rukovodilac njihove kompanije? Svi ovi ljudi su našli u sebi dovoljno snage da se odupru zlu i poželeli da i oni odgovore formatu ove ličnosti dostojne poštovanja.
Zato se reči Mihaila Hodorkovskog, kada se u svom poslednjem slovu optuženog u drugom sudskom procesu saosećajno obratio sudiji Danilkinu sa rečima razumevanja i podrške („Poštovani sude, razumem Vaš izuzetno težak položaj, možda i strah, i želim Vam od sveg srca da sačuvate svoju odvažnost.“), prihvataju tako prirodno. U njima nema pozerstva, ni neiskrenosti, već samo želje onoga koji je jak duhom da svoju snagu podeli sa slabijim od sebe.
Ali u jukosovskoj epopeji, priči koja je nesumnjivo ključna za putinski period ruske istorije, postoji i treći učesnik, a to je rusko društvo. S jedne strane, ono ima osećaj krivice jer u odsudnom trenutku nije umelo da zaštiti poštene ljude od zlonamernika, a s druge, moralni primer Mihaila Hodorkovskog u tom društvu budi već skoro ugaslu nadu. I tu se spontano rađa tema mogućeg oslobađanja Hodorkovskog. Tom društvu postaje nužno da Hodorkovski bude oslobođen. On mnogo toga zna i ume, on je duhovno jak i čovek koji je uvek spreman da preuzme odgovornost za svoje postupke. On u ljudima budi plemenita osećanja i nikoga se i ničega ne boji. Drugim rečima, pred nama stoji portret vođe. A kada se neko sa kvalitetima lidera pusti u „slobodni opticaj“, za takvim čovekom vrtoglavom brzinom počinje da raste tražnja u društvu. E, u tome i jeste glavni problem. Jer kao što znamo, Rusija već ima nacionalnog lidera i njegovo ime nije Mihail Hodorkovski. A takođe znamo i to kuda će taj nacionalni lider ovu zemlju odvesti.
Rečju, Mihail Hodorkovski je već pokazao svoju predanost ruskom društvu, kao i svoju odvažnost i spremnost da radi njega trpi. Sada je došao red na društvo, da u sebi nađe dovoljno snage i odgovori mu istom merom, odnosno da ga oslobodi. Ako ne bude imalo snage da se na to odluči, to će značiti da i ne zaslužuje bolju sudbinu od ove koja mu je već dodeljena.
Ежедневный Журнал, 15.12.2010.
Preveo sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 22.12.2010.
