Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

Šta biste izabrali da možete da birate, dragi (nadam se mnogobrojni) čitaoci: poreski raj ili poreski pakao? Pitanje je retoričko, razume se.

U stvari, „poreski raj“ (odnosno ofšor „destinacije“ o kojima se ovih dana tako mnogo govori) nije baš toliko rajski kao što mu ime sugeriše. I kao što možda veliki broj ljudi misli. Jer da bi stigao do raja čovek, to jest privrednik – ako pođemo od (nedokazane doduše) pretpostavke da su i tajkuni ljudi; o drugim stanovnicima poreskih rajeva: glumcima, pevačima, sportistima itsl. ovde se ne govori – prvo mora da prođe sedam krugova pakla. Drugim rečima, mora da plati sve one silne dažbine koje svako preduzeće plaća u zemlji u kojoj je smešteno. Dakle, plati sve takse i akcize, plati PDV, poreze i doprinose na plate, plati i porez na dobit ako je ima i, konačno, ako ostatak te dobiti želi da prebaci u poreski raj, tamo gde je registrovan njegov osnivač, tj. preduzeće-majka, plati i porez na transfer tog novca. To je princip, sve ostalo su nijanse, što bi rekao Đole nacionale.

U stvari, ni tu nije kraj. Jer ako vlasnik tog „preduzeća majke“ želi da profit isplati sebi lično, on je dužan da taj prihod prijavi u zemlji gde ima prebivalište i da onda na to ponovo plati porez. I, kažu poznavaoci, najveći broj ljudi to i radi.

Tako da se s obzirom na sve to postavlja pitanje: zašto ljudi uopšte beže u poreske rajeve. U najkraćem – zbog slobode. S jedne strane, slobode za svoj novac. Jer iz poreskog raja taj novac mogu da (re)investiraju lako i bez dodatnih opterećenja gde hoće, širom sveta. Što i rade, jer je to njihov posao. S druge strane, zbog sopstvene slobode, odnosno zaštite ličnog identiteta, privatnosti, što se možda nekima neće dopasti, ali je legitimna ljudska potreba. A nije ni nelegalno.

Sve u svemu, poreski rajevi imaju mnogo više dobrih nego loših strana. Prvo, predstavljaju zdravu poresku konkurenciju poreskim sistemima evropskih i (Sjedinjenih) američkih, tj. bogatijih država, koje su pokazale jaku sklonost da visokim porezima prosto deru svoje građane. I drugo, omogućavaju lakši protok kapitala od čega korist pre svega imaju nerazvijeni i kapitalom siromašniji narodi.

Peščanik.net, 08.04.2016.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.