Sećate se onog nedavnog zanesenjaka koji se trudio da jedno obično brdo u Bosni prepozna kao egipatsku piramidu. Pa kako Hrvati snuju da su poreklom Persijanci, tako bi i Bošnjaci, tu i tamo, hteli da su Egipćani. Naravno da se ispostavilo kako je priroda baš na tom mestu bila posebno pažljiva u oblikovanju svojih objekata, brdo je ostalo golo brdo. Nema u Bosni, nažalost, ničega sem Bosne, kao što ni u Srbiji ničeg osim Srbije nema. A ljudi koji onamo žive uvek bi hteli da u njih ima još nešto, kao dodatak.
Sada se ispostavlja da ponekad nešto se i pronađe, bar u simboličnom i metaforijskom smislu. Tako se utvrdilo da je fabulozni Johnny Weissmueller, nenadmašni kralj džungle iz mnogobrojnih filmova i neverovatno uspešni plivački pobednik sa Olimpijada, 1924 i 1928, bio doista rođen na današnjem tlu Vojvodine, koja još uvek, začudo, deo je savremene Srbije. Iako, naravno bio je po familiji Janos, Mađar, osim toga došao je na svet pod krunom austrougarskom. Sve u svemu Tarzan je naš, mogli bi reći savremeni Srbi, kao što su pre pola veka Jugosloveni uzvikivali da je i Trst njihov, mada neuspešno. Tako se u malenom selu Međi, slavi njihov najvažniji sugrađanin, rođen onamo 1904.
Postoji nekakva navada podizanja monumenata raznoraznim tipovima, bio to kip Bruce Leea u Mostaru, ili onaj Genscherov na jednom otoku novonezavisne Hrvatske. Pa se te osobe, bile stvarne ili bar upola, prisvajaju za potrebe domaće povijesti, budući smo onolike kipove aktuelnih ili doskorašnjih heroja poobarali bez sućuti. Pa je jedan konceptualni umetnik zamislio da načini retrospektivu samih postolja gde se tek koja čizma ili komadić noge palog junaka naslućuje. Podizanje spomenika posebna je podvrsta skulpture, naročito onih u obliku konjanika, moćnika i careva koji jašu svoju bronzu. To traje od Marka Aurelija, jahača na rimskom Campidogliu do onog Augustinčićevog konjanika pred njujorškom zgradom Ujedinjenih nacija. Stari je majstor bio vrlo vičan u tom poslu, pa je uspeo da upriliči i kralja Aleksandra ujedinitelja – diktatora, i nacističkog poglavnika Hrvatske iz vremena drugog svetskog rata, potom, i socijalističkog kralja, jugoslovenskog, Josipa Broza, u mirnim vremenima nakon pobede nad mračnim silama. Upućeni, međutim, vele da je mimo svega, Augustinčić najuspešnije izvodio konje.
Danas, kako vidimo, vreme je donekle stalo, devastirane su mnoge uzvišene figure, bronzane i istorijske, tako na red dolaze oni koji tu istoriju na neki način parodiraju. Jer čitav mit o Tarzanu pastiš je zamisli o čoveku koji, kako veli ruski pisac, gordo zvuči. (Šta bi značilo u Staljinovo vreme da se po Rusiji raširila pojava ovakvih poludivljaka, silnih mišica a dobroćudnih, i naravno, poslušnih. Jer Tarzanova družica, cura iz civilizovanog dela sveta koja se bacila na mišićavu grdosiju, podučavajući ga u koječemu, nije li to holivudska verzija nekakvog ženskog političkog komesara, po nameri da bdi nad neukim i snažnim populusom buduće zemlje socijalizma? Zar Tarzanov duh nije proklijao i u skulpturama Arna Brekera iz Hitlerovog doba?)
A to kako ovaj nadčovek zapravo zvuči, znalo je svako dete: po sredi bilo je vrlo posebno urlanje, šum koji zaustavljao je dah najkrvoločnijih zveri. Tarzan i njegov zvučni nastup prouzročio je u mom detinjstvu svu silu imitiranja, ja sam takođe, sa nekih šest godina, istrčao jedanput iz bioskopa gde sam ga gledao, pa sam počeo da skačem po Ulici kneza Mihajla, samo što se nisam popeo na prvo drvo u parku ispred hotela Palas. Brižni roditelji jedva su savladali moje urođeničke porive.
Tako traje ovaj svet. Hvatajući se za svaki komadić onoga što svet skoro da nije, nego je njegova isfantazirana alternativa. Što se posebno ogleda u spomeničkom vajarstvu, gde često zaboravljamo na model, mnogo važnija su nam neka posredna, simbolična značenja. To je uočio drugi jedan savremeni artist, Braco Dimitrijević. Koji je namislio da dekonstruiše i razori tešku patetiku istorije kod prikaza poznatih i takozvano velikih ljudi. Pa je na golemoj plohi zagrebačkog glavnog trga, tamo gde su obično visila platna s likovima članova politbiroa, izvesio uvećane fotografije slučajnih prolaznika, prodavača novina i čistača cipela. A vrhunac ove sprdačine bile su biste, isto tako anonimnih osoba, s njihovim potpuno nepoznatim imenima, postavljene po obližnjim parkovima.
Svet ima načina da se odbrani od sebe sama i svoje glupe uštogljenosti, onaj, najveseliji, satirične je prirode, regulirane smehom.
Feral Tribune 28. ožujka 2007.
Peščanik.net, 02.01.2010.
